Malo sam se pogubila

[vissnja]

Čitam..... i pronalazim svoju Nađu među malim tvrdoglavcima.
Ni kod nas bilo kakvo oduzimanje privilegija ne pali.

a M je u tom trenu jedina privilegija koja ju interesira ta da može bit doma s prljavim rukama

isto ovako

Uz to, ona cvili, plače i inati se oko svake sitnice. I ja ne mogu da nađem više dovoljno zanimljivih stvari-priča-štagod da je preveslam.
Baš smo pre neki dan imale ovako nešto: kažem joj da uskoro izlazimo napolje, idemo u prodavnicu i parkić. Ona odmah cvili da ne želi. Moramo u nabavku. Ona neće da se obuče. Pričam 1001 priču, malo se takmičimo, malo ubeđujemo i obukla se. Ali hoće da ide u papučama. Napolju je hladno, objašnjavam, ubeđujem, animiram. Cvili, počinje da skida teškom mukom obučene stvari. Kažem joj da može da se obuje lepo, ili ću je ja obuti. Ipak se obuva pa izlazimo iz stana. Plače jer nije ona otvorila vrata (nikad do sad to nije tražila). Onda plače jer ne želi da izađemo iz zgrade na ulicu, već hoće u dvorište.... Onda, na ulici plače jer ne želi na dole, već na gore.... Tu je uzimam za ruku i vodim na dole. Ilitiga primenjujem silu. I naravno, već samo luda od svega, potrošile smo previše vremena, sad nemamo vremena za parkić, ali ona cvili i vrišti. Tu popuštam, odlazimo u parkić i ostajemo bez ručka za taj dan.....

Sad kad čitam ovo, jasno mi je gde sam se pogubila.... Jednostavno nisam birala bitke, sve me to potpuno izbacilo iz cipela i prepustila sam se.
Jer moje dete je očigledno takvo da joj treba čvrsto vođstvo stalno, a ja sam potpuno drugi tip osobe i jako mi je naporno da bijem bitku 12 sati dnevno.

[*mamica*]

Uz to, ona cvili, plače i inati se oko svake sitnice. I ja ne mogu da nađem više dovoljno zanimljivih stvari-priča-štagod da je preveslam.
Baš smo pre neki dan imale ovako nešto: kažem joj da uskoro izlazimo napolje, idemo u prodavnicu i parkić. Ona odmah cvili da ne želi. Moramo u nabavku. Ona neće da se obuče. Pričam 1001 priču, malo se takmičimo, malo ubeđujemo i obukla se. Ali hoće da ide u papučama. Napolju je hladno, objašnjavam, ubeđujem, animiram. Cvili, počinje da skida teškom mukom obučene stvari. Kažem joj da može da se obuje lepo, ili ću je ja obuti. Ipak se obuva pa izlazimo iz stana. Plače jer nije ona otvorila vrata (nikad do sad to nije tražila). Onda plače jer ne želi da izađemo iz zgrade na ulicu, već hoće u dvorište.... Onda, na ulici plače jer ne želi na dole, već na gore.... Tu je uzimam za ruku i vodim na dole. Ilitiga primenjujem silu. I naravno, već samo luda od svega, potrošile smo previše vremena, sad nemamo vremena za parkić, ali ona cvili i vrišti. Tu popuštam, odlazimo u parkić i ostajemo bez ručka za taj dan......

Opet ja sa svojim pametovanjem... Nemojte me pogrešno shvatiti, ali meni je opet ovdje previše pregovora, pitanja "hoćeš li", objašnjavanja, ubjeđivanja, animiranja. Sve mi se to ovdje čini suvišno. Dakle - stvari kod kojih ne možeš drukčije, kao što su kupnja hrane za ručak, moraju se obaviti i to je nešto gdje nema mjesta za pregovore.

Ja bi jednostavno uzela dijete bez riječi, obula je i obukla (ništa ne najavljujući unaprijed i ne govoreći, jer, kao što sam već napisala, time joj samo daješ vremena za pripremu za cirkus). Tj., vidim da je tvoje dijete već samostalno po tom pitanju - rekla bih joj "obuj se i obuci sada", ako neće poslušati, a ti znaš da morate sada ići, to bih sama učinila, ne obazirući se na eventualni otpor. I samo laganini dijete za ruku i u kupnju. Da, možemo razgovarati ako se dijete ponaša normalno, ako protestira - bez razgovora, objašnjavanja i sl.

Dakle, sa stavom i čvrsto, da vidi da joj nema druge.

A savjeti od Stijenine psihologice su mi izvrsni, samo što, istina je što kaže Stijena, kako li se ona osjeća kao roditelj kad joj dijete non stop plače i protestira.

Da ne bi ispalo da sam ja savršena mama... Da, ne mogu govoriti iz svojih cipela, stvarno imam zasad lako odgojivo i nezahtijevno dijete. Ali ja ovako i postupam sa njom - nikada je ne pitam "hoćeš li se obući" ili "hoćeš li jesti". Ako i sama vidim da više ne želi jesti, ne dajem joj. Ali, i mene je užasno strah protesta i onog "neću, tko si ti, što mi možeš", iz osobnog iskustva sa svojom mamom.

Ili npr., kada prolijeva vodu iz bočice, što joj ja uporno zabranjujem, oduzmem joj je odmah čim vidim da to radi i više je ne može dobiti. No pritom uvijek osjećam strah od njezine burne reakcije i protestiranja i uvijek osjetim iznenađenje i olakšanje kada do toga ne dođe. Najgore mi je što je moje mišljenje da djeca osjećaju te naše strahove, ja se nadam da ću ja prevazići svoje i da ona to neće osjetiti.

I i ja se grozno osjećam kada moje dijete plače i kada burno protestira - u tom trenutku nadolaze mi osjećaji nesigurnosti, straha, ne znam ni ja čega... Ali onda sama sebi kažem: "Ti si mama, znaš da postupaš ispravno i da ona mora naučiti ono što je ispravno, ne daj se".

A na kraju, moram reći i da ne gnjavim puno, da ne bi ispalo da sam bitch mama... Nisam, držim se dosljednosti i principa u stvarima koje se moraju odraditi i koje su neodgodive u tom trenutku, ali te stvari se događaju par puta dnevno. U ostalim stvarima sam fleksibilna i puštam djetetu na volju