Baš kao što kaže naslov. Nađa ima 3.5 godine. Oduvek nam sa njom nije bilo lako, da li zbog nas, ili zbog nje, ne znam
Ali zadnjih meseci ona je.... pa da je gledam sa strane, rekla bih: nevaspitano derište.
Oduvek je sve sa njom bilo na ubeđivanje. Svako oblačenje (počela je sa nekih 9-10 meseci da mi beži kod menjanja pelene, i još uvek SVAKI PUT beži gola), obuvanje, odlazak na spavanje nam je prava agonija! Ona se pri svemu tome smeje, glupira.... I mi se često sa njom glupiramo, ali postoje trenuci kad za glupiranje nema vremena. Nikakva motivacija, ubeđivanje, obećavanje.... nije dovela do toga da ona npr. sarađuje pri oblačenju. Ume sama da se obuče, ali ni to ne želi. Onda ja dreknem, toliko da se zatresu zidovi, i ona se obuče. Ali to traje.....
I tako nam je, na žalost deračina postala svakodnevica.
Onda sam ja rešila da prestanem da vičem, ali ni to nije dalo nikakve rezultate.
Čak ni ono što nije obaveza, već zabava je natezanje. Za svaku sitnicu cvili, plače, urliče. Ja još ni ne završim rečenicu ona je već počela: nećuuuuuuuuuuuuu, aaaaaaaaaaaaaaaaaaa, ne želiiiiiiiiiiiiiiiiiim!
Npr. pogleda dva crtaća (toliko se dogovorimo) i ja dođem posle i ugasim TV. Ona cvili, plače, ljuti se. Ok, razumem, htela bi još da gleda. Podsetim je na dogovor, ali ona je i dalje ljuta. Zovem je da se igramo, da idemo napolje, ona neće. I tako može satima da se ljuti. Da ona meni npr. traži da pogleda još jedan crtani, pa da pregovaramo.... ali ne. Ona nema nikakvih zahteva, samo se ljuti. I onda kad je ja pitam da li hoće da pogleda još jedan crtani pa da idemo napolje, ona besno kaže da hoće da gleda crtani ceo dan i neće nigde da ide.
Najgore od svega mi je uspavljivanje. Obavimo ritual, ugasimo svetlo i onda počinje..... vrti se, okreće, pokriva, otkriva, peva, priča, igra se sama sa sobom. Pre neki dan smo tako ležale skoro 2h pre nego što je zaspala.
To ludilo, otpor za svaku sitnicu i cviljenje traje sigurno od proletos. U međuvremenu je pošla u vrtić i ja sam strepela kako će sve to izgledati. Ali adaptacija je prošla odlično, već 20 dana ona tamo ide vesela (samo je prvih par dana bila malo tužna), tete je hvale, ona je oduševljena. Kažu da tamo spava, jede, oblači se bez problema.

Ko je uopšte uspeo da pročita ovaj kilometarski post neka da konkretna rešenja za krizne situacije jer meni ponestaje ideja i strpljenja!!!
I da, ako je faza, recite mi kad će proći????