A da mozda pricekas s posjetom? Ja to po svom iskustvu, meni je odgovaralo prvih nekoliko tjedana bit sama sa sobom, plakat, spavat pa opet plakat. Nje mi se uopce pricalo o tome niti sam podnosila sazalne poglede. Tek kasnije, kad sam ustala iz kreveta, onda mi je odgovaralo pricati o tome i s muzem i s bliskim prijateljicama a kasnije i sa svima, ustvari je i to bio jedan proces ljecenja, taj razgovor, neprestano ponavljanje i prepricavanje, sve dok ne dode do toga da i sama napokon shvatim da se to stvarno dogodilo.
Sto se poklona tice...pa ne znam, za klince svakako nesto uzmi. A za njih ja nebi nista, mislim, meni nitko nista nije nosio a nekako imam osjecaj da bi i ti pokloni bili iz sazaljenja...ako me razumijes.