Zasto sve vise ljudi samo prica o sebi, a uopce ne zeli slusati sugovornika?

[Hajdi]

Najstrašniji su mi oni koji pitaju dete nešto, a odmah zatim odgovaraju, nemaju oni strpljenja da čekaju da se dete smisli, a u stvari ih odgovor i ne zanima, nego samo pričaj, pričaj, valjda vole odjek svog glasa.

Drugi po redu po "strašnosti" su mi oni koji ni sami ne sebe slušaju, nego pričaju po pet puta istu stvar, ko naučenu pesmicu, uvek istim redosledom, samo je serviraju nesretnom slušaocu. Nekad ih prekinem, a nekad otklimam glavom i uvek se pitam da li će redosled biti isti, i da bude isti.

Mislim da je glavni problem nedostatak koncentracije, mnogi ljudi nemaju dovoljno pažnje da odslušaju sagovornika, a plaše se i da ne zaborave svoju mudru misao.

[Stijena]

...zato što nismo svi isto nadareni retorici i govornici?

Osobno mi je jako neugodno kad nekoga pitam kako je i što ima kod njega, a on/ona mi uz slijeganje ramenima odgovori - "pa, niš" i onda ostatak "razgovora" ako ja ništa ne pričam, odšutimo

[a.k.]

.

Jel moze jos podpitanje: sta je vama kvalitetan razgovor?

Meni to ne podrazumjeva neophodno pricanje o sebi, nego vise neku razmijenu razmisljanja o nekoj zanimljivoj temi...

Meni je to svaki razgovor u kojem se obje strane (ili vise njih) osjecaju ugodno i poslje odu na svoju stranu nekako obogaceni.
A inace sto se tice same teme ja dosta volim ljude koji vole puno pricati pod uvjetom da me ne iscrpljuju emotivno.

[Hajdi]

Pre neki dan sam imala bliski susret s jednom od mojih (malo daljih) tetaka. Situacija krajnje delikatna, polugodišnji pomen mojoj babi, u stanu na ručku. Nekako uvek uspem da sednem tačno naspram tetke.
A ona ima samo dugme play, nijedno drugo, priča, priča, čak i nije ni toliko dosadno, ali je preobimno, preširoko, ponavlja se, u jednoj rečenici su i njen sin, i koleginice, i gradski prevoz, i bivši muž, tako nema kraja ni početka.

Posle jedno pola sata mi je bilo toliko loše da sam morala da se izvinem i da odem, jer je bio nepodnošljiv udar na mozak. A ona nije napravila pauzu, samo je malo usmerila glavu za 10 stepeni, fokusirali moju drugu babu i držala je još sat vremena na nišanu.

Razmišljam posle, rekla mi je da deli kancelariju sa još 7 kolega, kako li je njima...

Tako da ja ne volim ljude koji preteruju u bilo čemu, pa i u ćutanju i u pričanju, i u smejanju i u plakanju.

Ovo što kaže A.K.- i za mene je to definicija ugodnog razgovora.

[Marna]

Za sve u životu valja imati mjeru.
Tako je i u komunikaciji.
Verbum mi leži, ali miliji mi je vlastiti mir, pa sam pronašla mjeru, he, he.
Profesionalno, ofkors.
U RL sam sklona maratonskim razgovorima, ali ima i jačih igrača .
Vrlo sličnih Hajdinoj tetki!

[Zvrk]

Zanimljiva tema.
Ja sam profesionalno deformirana pričalica i to novima napomenem jer se ponekad moram kontrolirati (al što mogu kad uvijek imam nešto pametno reći)
Dakle, zanimljivo živim i kad ne iziđem cijeli dan van i kad nikoga ne čujem. Nešto mi se sigurno jako zanimljivo desilo u kuhinji! Ja zapravo uvijek imam o čemu pričat i to vrlo zanimljivo, čak me na to navode - ''tebi se uvijek nešto zanimljivo događa'', daj reci... Evo, mm-u ću sutra prepričati ovaj pdf!
Imam i jednu prijateljicu iz mladosti s kojom se sad rijetko viđam, ali nam svaki puta bude super - izbrbljamo se skroz! I osjećam se ugodno, dopunjena njenim mislima, njenom reakcijom na moja i t.t.
Ali, posljednjih godina, zbog raznih okolnosti ušli su u moj/naš život neki drugi ljudi kojima je zbilja dosadno. I nemaju što pričati. I nisu jednini. Ne znam zašto nas zovu na druženje kad samo šute. MM nikad ne želi ići, već smo nekoliko puta rekli sebi da nam je dosadno kad samo mi govorimo, a drugi šute ili samo postavljaju pitanja (ne brinem se da imam spreman odgovor) i da više nećemo ići, ali opet odemo jer je meni glupo odbiti. Ipak mi je gluplje doći doma a da nisi ništa podijelio OSIM SEBE.
Dakle, ne radi se u ovom našem slučaju o krivoj procjeni (komunikacija mi je struka) da ja mislim kako smo zanimljivi a zapravo nismo, već o njihovoj potrebi da ih netko ili nešto uzdrma i još nas nagovaraju da ostanemo još malo, baš nam je lijepo zajedno...
I sad ja osjećam da je prošlo već nekih desetak dana kako se nisam javila telefonom dotičnima i pomalo osjećam grižnju jer ću ispasti hladna ako ne nazovem, a opet ću samo ja govoriti jer kod njih ''nema ništa novoga''. MM je ovog puta definirao ostanak kod kuće.
Da napomenem, pokušali smo šutjeti, ali onda je neka glupa atmosfera i moram progovoriti da ''razbijem led'' jer bi bila tišina.
A, opet, nisu mi loši da bih prekinula kontakt.
Kad sam se pridružila ovom forumu, prve godine pisala sam po nekoliko postova dnevno, sve u stilu predstavljanja i jadikovke na potpomognutoj (slava joj budi), pa sve rijeđe, pa rijeđe ali čitam istom mjerom. I nemam neku potrebu podijeliti svoje misli u kutku, ali sudjelujem u glavi.
Sad ste me navukle...

[sunnyapril1]

baš zanimljiva tema i baš mi je drago što ima i drugih koji imaju iste probleme kao i ja
inača su ljudi skloni pričati mi sve i svašta, odgojena sam da budem dobra djevojčica, pa se to valjda negdje osjeti ,a onda ovi drugi deri

nedavno sam imala dva upečatljiva događaja
jedan na dječjem rođendanu gdje su se gošće ponašale kao da su u najmanju ruku u restoranu , a ja sluškinja , ni šta si, ni kako si, one su se međusobno narazgovarale brate mili koliko hoćeš
razmišljala sam , pa ja kod njih na rođendanu uvijek pričam i s njima, je da imaš goste ali red je i sa domaćicom pričati, osim toga one se mu frendice
bar sam mislila tako. to me užasno uzrujalo
i da- komentari na svako jelo su bili: joj da, ja sam to radila ovako i joj da, ja sam baš pred dvije minute čula za taj recept , koma

drugi događaj je bio kad sam srela naj frendicu iz srednje škole - putevi su nam se razišli i nisam za nju uopće ništa znala, nitkoništa ni na godišnjicama mature, sretnemo se sasvim slučajno i ona priča i priča o sebi i mužu i o nekim banalnim stvarima.
već sam prije razmišljala o tome kako postoje ljudi koji mene ništa ne pitaju samo šiavaju svoje , i skužim da ova brije, i pustim ju, klimam glavom i to, i ne mogu vjerovat , a nema ni naznake da me pita bar koliko djece imam.
tek kad je ipak nastupila tišina , a ja nisma postavljala potpitanja, sjetila se da bi me nešto mogla pitati, odgovorila sam par kurtoaznih rečenica i otišla,bez ikakve želje da ju ikad više vidim, ono od najfrendice - totalana praznina
ili sam ja samo mislila da sam joj ja najfrendica