Joj, ne znam što da ti napišem... Moj T ima 20 mjeseci i navečer nakon večere počnem nosit svu spavajuću opremu u dnevni. On to skuži i ponekad kaže da će T još malo, to mu znači da ne bi odmah na spavanje. Onda se još malo poigra i onda počne vikati Veća to je vreća za spavanje. Jednostvno, onda opere zube , popiški se i obućemo ga u pidžamu i vreću. Tad sve lijepo izljubi i svima kaže laku noć i ja ili mm ga odnesemo u njegovu sobu u krevetić i pokrijemo, upalimo mobil poželimo laku noć i zatvorimo vrata. Spava bez svjetla. Jednom u dva tri mjesece se zna probudit po noći. Nekad u plaču, a nekad me jednostvno pozove. Dolazim najbrže moguće i malo ga utješim dok ne prestane plakat, pitam ga piški li mu se ili je li možda žedan i kad to obavimo objasnim mu da se meni jako spava i da ja sad idem u svoju sobu. Ako je plakao voli da mu ostavim otvorena vrata i onda mu obično otpjevam neku uspavanku. Zna me, kad se tako probudi u plaču, zvati još desetak puta i ja svaki put ustanem i smirim ga i odem. Ne ostajem s njim dok ne zaspi. Jednom dok je najmanji imao dva mjeseca sam ga dojila u T. sobi i tako ostala dugo i T nije mogao zaspati dok sam tu. Jednostavno se vrtio, pričao, nikako se smirit. Mislim da je bitno da znaju da će mama uvijek doći ali i da im mama za spavanje ne treba. Ono spavaš sam, mama tu ne može pomoći.