velika jabukatu pjesmu jednostavno nemam snage slušati.I Oliverov glas tako melankoničan me tjera u plač.
na poslu mi kolegice pomalo dolaze s pordiljnog i stalno pričaju o bebicama (i to kraj mene) , kako ne spavaju, kako ih hrane , itd. A onda pogledaju u mene i očekuju komentar a ja ponekad odgovorim nešto kako mi je bilo s Klarom ali ima zadnja dva dana da ne ulazim na pauzi u zbornicu.Budem po hodniku ili u razredu.
Ljudi zaborave...a mene svaka njohova priča boli...
a onda mi kažu:" Lijepo izgledaš, sve mlađa i mlađa.kako se tako dobro držiš?"
Alo, a što bi trebala? Zapustiti se...Kažem sebi ma neće me ljudi iznervirati ali opet dođem doma i zapravo shvatim da me to pogodilo više nego sam mislila..
 |
|||
