moja prijateljica ima malenu rođena netom poslije moje anđelice i ja jednostavno nemam je snage gledati niti ići s njima u šetnju ili slično.Malena mi je jako draga ali srce mi puca...a kolegica koja je sa mnom putovala na posao svaki dan danas se vraća s porodiljnog(kao što bih i ja) a ja je nemam snage ni upitati kako joj malena...naprosto me sram...kažem mojoj Mariji svaku večer i svako jutro da je volim i da mi nedostaje...ali bol ostaje ista...dalje idem jer me Klara gura naprijed...posebna mi je a ne usudim ju se ni zagrlit
 |
|||
