I da, zaista, više nitko ne pita kako smo,pa čak ni mm jer oni su ipak drukčiji od nas.Ne kažem da im nije teško ali nekako sve brže prebrode i krenu natrag u život,dok ćemo mi taj uteg vući dok god smo žive.Nitko,al zaista nitko nezna kako nam je,jer kad se i čini da smo malo bolje,kad se i nasmijemo u nekom društvu ljudi misle da nam je puno bolje,a neznaju da iznutra plačemo i trunemo.Zato se ni ja ne trudim više nikome pokazati kako mi je, kad zapravo ljudi jednostavno koda očekuju od tebe da ne žališ dugo jer to je sve život.Ma o ovome bi mogla pisati i pisati,i samo se iživcirati a nitko od takvih nije toga vrijedan.Glavno da mi ovdje imamo jedni druge i da se međusobno razumijemo i možemo izjadati kad god nam je teško.