Jako mi je teško išta pametno napisati u ovom času, jer znam da je tvoja tuga pregolema. Na Rodu sam se i uključila zbog ove teme, i mogu ti reći da mi je puno pomoglo saznanje da nisam jedina u tuzi. Ali, svaki novi gubitak bebe bilo koga drugoga, me ponovo pogodi.
Kako te utješiti? Ne znam, nisam mogla ni sebe.
Meni je trebala pomoć stručne osobe, ne puno, samo toliko da se naučim nositi sa tugom. Možeš li posjetiti kojeg psihologa, misliš li da ti treba?
I nemoj se bojati svojih osjećaja, jer bit ćeš tužna, i bit ćeš ljuta, silno ljuta, na svih i na nebo, i sudbinu i na sebe, a možda i zavidna, jer...zašto oni mogu, a ja ne. Sve je to normalno. I brdo suza, tugu treba isplakati, jer živjeti se mora i dalje.

Drži se Trudy, nisi sama, piši, možda i to pomogne.