užas.
kod nas toga ima, ali u manjem intenzitetu, no svejedno mi je odbojno i ružno.
dok se nije rodio malac svekiji (a posebno deda) više su mazili i hvalili mlađu devojčicu. ona je stvarno umiljata i ume da šarmira, ali daleko od toga da to treba da bude razlog.
otkako se rodio najmlađi, često je on u centru pažnje nauštrb njih dve. ili je starija više hvaljena u odnosu na mlađu (jer je super đak i najbolja je u razredu u odnosu na malu koja je "samo" skroz odlična). pre neki dan je deda zajedljivo pitao n.: "i. je mnoogo bolji đak od tebe, zar neee?". srećom, pa mala ima samopouzdanje do neba. na babino "to se deda samo šali" 'ladno je sa osmehom odgovorila da zna...
nemam način da to promenim. pokušavala sam i šaljivo, i ozbiljno. ne vredi. takvi su ljudi, svojeglavi i večito ubeđeni da je njihov način jedino ispravan.
odustala sam i pustila ih da sami grade odnose sa decom. pritom, odnosi nisu nešto posebno bliski, tek tu i tamo frcne neka emocija od strane dece, pa vidim da devojčice ni ne pate zbog toga...