Stvarno zanimljiv članak, vredi pročitati. Pokušavam da odnos sa svojom decom zasnujem na Juulovim idejama uzajamnog dostojanstva. I ne znam da li mi uspeva. Ja nisam tako odrasla. Pokušavam ne ponavljati usvojena ponašanja i reakcije za koje znam da su loše, ali ne ide to baš tako glatko. Ponekada mi se čini da je to višegeneracijski proces, da se ja mogu odnositi prema svojoj deci za stepenicu bolje nego moji roditelji prema meni, ali da ne mogu imati sa njima potpuno, ne znam kako bih to nazvala, možda zdrav ili bolje fiziološki, odnos. Mogu im dati samo malo bolji temelj da oni na njemu grade odnose sa svojom decom, ukoliko ih jednog dana budu imali. Tešim se onom Juulovom rečenicom da svi grešimo i nadam se da neću grešiti previše. U tom kontekstu, potpuno mi je fascinantno da postoje ljudi kojima je pošlo za rukom da u toj meri obraćaju pažnju na detetove želje, potrebe i osećanja da su lišili dete bilo kakve frustracije u detinjstvu.Zuska prvotno napisa
Koliko sam shvatila autorka teksta smatra da je određena doza stresa tokom odrastanja neophodna, prosto da bi se proces odrastanja odigrao u potpunosti. Ali kako tu povući granicu? Naprimer, zagovornici crayout metoda bi mogli da se pozovu na ovaj tekst kao opravdanje. Odnosno kako znati koliko stresa je ono pravo?
 |
|||
Odgovori s citatom