Joj tocno sam znala da ce se netko uhvariti za ono da te takva djeca traze.cijelu i u potpunosti. Mozda se ne znam najbolje izrazavati i stvarno mi se neda sad o tome razglabati, tko je shvatio sto mislim, shvatio je. Naravno da sva djeca traze mamu na taj nacin ali neka djeca iscrpe mslo vise ili eto ako je nekome tako lakse mozda sam razmazena pa mi je sve tesko.
Mamica nisam ja imala kome dati malu do 13 mjeseci. Jednostavno nemamo tu srecu da imamo bake i dede. Imamo jos na cuvanju i moju dementnu mamu, tako da nam nije lako. Nema smisla da sad ponovo opisujem kakva je J bila beba, ali bila je takva da sam se ja najbolje osjecala kad sam bila s njom i to je tako bilo i trebalo biti jer sam ja to tako osjecala, danas je sasvim drugacije. Svi mi imamo razlicite zivote i zivotne situacije i postpuamo prema njima. Da je moja mama zdrava sigurna sam da bih se puno ranije odvojila od J i bilo bi mi puno lakse jer bih od mame imala bezrezervnu podrsku i pomoc ali eto zivot joj je donio tu groznu bolest i iako je uvijek jedva cekala unuku sada ne moze uzivati u njoj a ni biti nama od pomoci.
Sto se tice zajednickog spavanja, prakticiramo ga i danas, ne zato jer to negdje pise nego zato jer i ja i Mm osjecamo da tako trebamo. Mozda to i nije dobro, mozda je, ne znamo, znam da ce kao i kod ostalih stvari doci trenutak kad cemo reci sad je dosta. Tako je bilo i s dojenjem, imala je 17 mjeseci kad sam ja rekla ne mogu vise i taj dan smo prestali dojiti, nisam se uopce mucila s griznjom savjesti, zapravo i kroz ovu temu sam shvatila da nemam problem s postavljanjem svojih granica jer ako ja nesto nevu, ne zelim ili ne mogu moze ona plakati do sutra. Zapravo je svaka odluka pa i to da se nisam odvojila od nje 13 mjeseci ( tu ne mislim da se nisam niti minute odvajala, nego na par sati) bila moja.