jučer u šetnji. veselo gazi po lokvama vode, pjeva i odjednom krš i lom. na podu je, u blatu i baca se ko malo prase. neće se dići na moja upozorenja. zgrabim ju i nosim do stana dok se ona otima svim snagama, udara me i čupa za kosu.
drama se nastavlja u stanu.
mm i ja se ponovno zakrvimo, ja urlam i plačem jer sam pukla, ne mogu više iz dana u dan proživljavati isto, mala me konačno izbacila iz takta, žalim dan kad sam ju rodila (znam nemajka sam i užasna osoba), mm spava u dnevnoj sobi, i nitko s nikim ne priča.

on ju naravno kao i uvijek pokušava smirit sa svim i svačim, nakon 3 h urlanja, prestaje i sve je super, a ja pod tbl. za smirenje.