Zahtjevna djeca

[Agrum]

Upravo zato što se bojim škole i kako će to sve skupa funkcionirati, a o pubertetu ne želim ni razmišljati, tražim neku podršku jer u vrtiću moje dijete ne prepoznaju kao zahtjevno, već kao prezaštićeno. Kako onda uopće mogu otvoreno razgovarati s tetama u vrtiću i vrtićkim psihologom da me usmjere kad me u startu već osuđuju?! Ako ima netko nekog dobrog psihologa za preporučiti, samo dajte jer ono za kaj sam mislila da i vrijedi novaca, na kraju je ispalo da su im financije prioritet, sve neke navlakuše.
Bubilo Bubich, hvala na linku, polako čitam kad uhvatim vremena, tješi me jako spoznaja da ima još specijalaca sa skoro identičnim ponašanjima. Zapravo tek od kad sam rodila drugo dijete, prestajem sebe osuđivati jer često su mi ljudi govorili; pa kaj ćeš napraviti od njega, nosiš ga stalno, treba spavati na madracu, a ne na tebi, teta u vrtiću mi je stalno govorila nek hoda, da je veliki, a ja čim bi ga spustila na pod, raspad sistema... užasno su me opterećivali pritisci sa strane, uz samu nesigurnost jer mi je prvo dijete. Pulinka, sad jesam smirenija i lakše je, ali ponašanja klinaca su neusporediva. Bila bih i s prvim puno smirenija da nije toliko plakao.

[silkica]

Eh da,naša je nekoliko godina išla kod logopeda(zbog izgovora nekih slova i ubrzanog govora pa je spetljavala riječi) i mi smo kući puno sa njom vježbali i trudili se.Moram reći da je ispočetka išlo sporo i nikako,a kasnije je bilo bolje.Tako je naučila i čitati i pisati do škole.Koliko je to pomoglo njenoj zrelosti,ne znam.
Isto,manja je skroz drugačija.Maznija,dokaznija,bolje jede (iako ne puno ),lakše je sa njom...

[pulinka]

Pulinka, sad jesam smirenija i lakše je, ali ponašanja klinaca su neusporediva. Bila bih i s prvim puno smirenija da nije toliko plakao.

Znam, i moje prvo i drugo dete su nebo i zemlja, totalna razlika.
Samo sam ja dobila odvojeno ono što ti imaš u jednom karakteru. Prva starija kao beba nespavač, urla čim nije na rukama, uklapa se u sve definicije hiperaktivnog deteta od rođenja do sad sa skoro deset godina. (Imam valjda pet dovoljno oštrih fotki kad je bila beba, kretala se prebrzo za objektiv ) Kao mala ni trenutak nije htela da bude sama, niti smela, jer od kako otvori oči ona je hodajuća pošast koja vrlo sporo uči na svojim greškama. Na ulicu izleti bez osvrtanja tu i tamo i sad sa skoro 10 godina. Ali je nasmejana, elokventna, naučila da kompenzuje svoje slabe strane i u školi prolazi kao natprosečna ali sklona verbalnim konfliktima (mrzi autoritet sile...).

Mlađi rođen staložen, miran ali tvrdoglav i povučen, nikakve igraonice i rođendani bez sestre i mene. Nikad spavao popodne, nakon prvog rođendana. Teško prvi počinje komunikaciju, ima svoje ideje kako nešto treba da bude, naizgled ne jako društven. Puno puta rodbina komentarisala kako je povučen i prezaštićen. A ipak, u vrtiću nikad problema sa njim, nikad problema sa odvajanjem, imao sasvim dovoljno drugara. Sad je krenuo u školu, osim što je perfekcionista oko domaćeg, sklapa prijateljstva bez problema, komunicira najnormalnije sa učiteljicom, ne vidim za sada nikakve posebne teškoće.

Teti u vrtiću nikad nije odgovaralo nijedno od njih dvoje, ali mislim da je problem do tete, jer se ne sećam da je puno hvalila bilo čije dete...
Pri tome, upoznala sam i puno dece čija se deca ponašaju isto ili puno drastičnije nego moja, a roditelji i rodbina ih nisu doživljavali kao naporne ili razmažene, naprotiv, nego su njihove karaktere prihvatali kao normalne i poželjne.
Tako da, puno toga je u oku posmatrača, a svakako treba tražiti procenu nekoga ko je neutralan i objektivan- a rodbina to nije...