Prosle godine je umrla moja baka koju je Ivana veoma volela. Nisam mogla, a ni htela da od nje sakrivam svoju tugu povodom toga. Zajedno smo se isplakale nakon sto sam joj rekla da je baka umrla jer je bila bolesna i vrlo, vrlo stara. Cini mi se da je kroz tugu to dosta prirodno prihvatila. Nije doslo do straha od smrti, ali jeste do niza pitanja koja su na momente zvucala morbidno- o tome sta mrtvi mogu, sta im se obuce, sta se s njima desi kada leze u zemlji... trudila sam se da odgovorim na svako od njih. Danas se sa ljubavlju seca prabake koju je volela i koja je volela nju i kao velika zna reci kako joj nedostaje. Ali, ona je ipak sestogodisnja devojcica i verovatno joj je bilo lakse da to shvati na pravi nacin nego ovi malecki. Mada, glasam za iskren odgovor bez obzira na uzrast. Nekako se i meni cini neposteno reci detetu da mama nece nikad umreti. Pogotovo iz mog ugla, koja se bojim smrti u kontekstu cinjenice da bi one ostale sirocici bez mame . Sto neko rece, ne bih tu laz mogla podneti ni pod zemljom!
S druge strane (malo off topic), juce sam se bas iznenadila prejakom reakcijom na temu o napustenoj deci u decijem selu. Sat vremena je neutesno plakala zbog cinjenice da postoje deca koju roditelji ostave...