ok evo mene sa malo starim ali i čisto friškim iskustvom,
već sam rekla da je moj tata umro kada je T. imao 4.g i malo sam s njime o tome govorila... no svi simptomi koje si Brundač navela i ti Matilda, idu vam u prilog da djeca žele govoriti o tome, ali se boje da nas ne povrijede ili uznemire, mi smo imali sličnih problema, nismo o tome pričali, a onda su odjednom počela kao ono bezveze i iz vedra neba pitanja u vrtiću, doma, kao usput, ali težina povezivanja sa smrću je dovoljno govorila o tome da ga to jako muči...
Doslovno sam imala alarm u glavi; kada bi bilo koja tema krenula u tom smjeru tapkala sam "ko po jajima"...da ga ne zbunim ili uplašim...

Prije dva tjedna umrla nam je baka, koju je Tomi jako volio, čak je par puta reko pred drugima i predamnom , "čovječe i to mi umre ova super baka, nije fer", htio bi ispasti da ga to ne muči ali znam da ga muči...
ja sam zabranila da ga ljudi kore zbog tih riječi,
ja sam mu objasnila da ga razumijem da mu je ta bakica bila draža i bolja ali da nije zgodno tako pričati, no ne reagiram na takve provale jer to je ružan ali ipak način tuge(no i druga baka- moja, nikada nije bila sa nama i nema zaista nikakve emocije spram mene ni djece... mene je ostavila kada sam ja bila 8. a sestra5, )
No sa bakom smo imali i drugačiji pristup nego kada je umro deda, kada smo vidjeli da je pitanje dana i sata, MM je sjeo s T. i gorko mu se izjado kak on više nema mamu i kak mu je teško, pa su se ko braća gorko isplakali, dva tri dana šetali pričali i bili na soku...
sada je manji pritisak oko te teme, kada je umrla više nije bilo loših ni ružnih scena...
mislim da smo ovaj put bolje postupili, no vidjećemo šta nosi sutra...
ONO što htjedoh reći sa svom ovom pričom je da klinci znaju da nije nešto u redu i kad im ne kažemo- meni je sin rekao da je znao da je baki loše jer mene nije bilo dugo i vidio je da su mi oči crvene od plača- i nije mi pomogo famozan smješak "sve je u redu"...a kad aje moj tata umro, pravila sam se takaj da je sve super samo je jedan dan došetao sa famoznim crtežom na kojem ja fuull našminkana-"sve je u redu" plačem ko kišna godina, nosim cvijeća i lampione na tatin grob, eh tada sam znala da me čita bolje nego ja njega...
treba pričati s njima naravno da ne shvačaju sve no kada mi dotaknemo granicu kada vidim da mu se gubi razumijevanje ili moja moć da mu to približim- a govorim o biločemu, tada ga zamolim da o tome govorimo koji drugi put je r više ni ja ne znam kako da mu obje+anim, pa kad malo prođe vremena možda će meni biti lakše objasniti a njemu lakše shvatiti...
Eto nadam se da će ovo prolongirano ispisano štivo nekome i ipomoći...