Sad kad razmisljam o toj godini kad sam rodila Annabel sve mi je nekako mutno.

Skoro sam pisala da sam nedavno nabasala na slike kad sam bila trudna po drugi put a Annabel je tad imala 3 godine tj tri i pol. Izgledale su mi te slike kao da su necuji tudji zivot a ne moj.

Tek sam sad shvatila koliko sam bila mizerna i umisljala kojekakve stvari ali
moja djeca jesu imala stvarnih zdrvstvenih poteskoca ali definitivno nisu
umirali kako je to meni izgledalo barem tada.

Kad sam rodila Noah udarila sam totalno dno. Od nespavanja do prezderavanja do bjezanja od ljudi, svadja s muzem, pusenja, uzimanja tableta za spavanje. Jako boli pisati o ovako cemu ali nismo svi isti
i svi mi to drugacije prozivljavamo.

Ja sam ti isla za onim ja to sve mogu sama, ja cu sebi sama pomoci i onda na kraju skuzila da ne mogu i zatrazila pomoc.

I ja sam na tabletama i posjecujem psihologa. Ne bi se vise usudila imati djeca iako sam planirala troje.
ALI TO NE ZNACI DA TI ODUSTANES.

Definitivno moras pricekati inemoj uopce o tome razmisljati. Pitat cu svoju dokicu ovdje u Canadi sta ona misli o tome.


Ti si prva osoba pored mene koja je napisala da uzima antidepresive pa me bas jako zanima u kojem smislu tebi pomazu? Sta ti je drugacije?
Da li se bojis ovisnosti o njima? Da li si kad preskocila dozu tj zaboravila?

Pisi malo a i ja cu kad god ulovim vremena.


Moja najveca pozitiva od kad uzimam tablete je ovo:

Bili smo na skijanju i uspjela sam djecu ostaviti u skoli za skijanje i uzivati s muzem od 9-16. Nikad za nikad ih nisam ostavila a da nisam mislila da ce umrijeti od gladi ili zavrsiti u bolnici. Uzivala sam, odmarala se i potrudila se da im dam dobru veceru po povratku. Plivali smo u bazenu vani grijanom a vani -10 i padao snjeg a ja se nisam bojala da ce dobiti upalu usiju ili pluca. Od kad sam ja malo popustila sin mi vise prica a ja imam vise volje sa njima se zabavljati i uzivam u tome.

Ne prestajem ih ljubiti i grliti i govoriti im koliko ih volim. Prije su mi bili vise kao napor. Sramota ali istina.