ja sam nekad imala problema predrasuda prema psiholozima (tako to studenti filozofije obicno imaju prema studentima psihologije), ali priznajem da mi je to bila jedna od naglupljih predrasuda u zivotu. Danas sam razvila suprotni dojam: vecina psihologa s kojima sam imala posla su ljudi od kojih njihova okolina zaista ima koristi, i njihova su znanja i kompetencije za danasnje drustvo iznimno vazni. I malo je onih obitelji i skolskih zajednica u kojima bi psiholoska pomoc bila visak.
a sto se tice skrininga i instant reagiranja - to je samo privid. Tako se mozda cini onima koji su previse na forumu, i jer se zaista danas u medijima cesce pise o posebnim potrebama djece (i darovite i ostale). Ali jedno je pisanje u medijima, a drugo stvarnost u nasim skolama. U stavrnosti nema instant reakcija.
Mi imamo iskustvo s trazenjem posebnog tretmana za dijete kojem se se posebne potrebe vide odmah, i koje, zbog citave situacije, uglavnom kod ljudi izaziva zelju da mu pomognu i olaksaju (i uz to ima rijesene papire, i propisima ustanovljene obaveze skole da osigura individualizirani pristup). Pa opet imam dojam da sam vrlo vrlo tesko postigla da u skoli dobije koliko toliko adekvatan pristup.
Mogu samo misliti koliko je tesko postici uvazavanje djetetove darovitosti u skoli, kad je nama ovdje na forumu (uglavnom visokoobrazovanim i za djecje potrebe senzibiliziranim osobama) toliko tesko priznati da necijem tudjem djetetu to zaista treba, cak i ako nasem vlastitom mozda ne treba.
 |
|||
Odgovori s citatom
a zakaj prvotno napisa
.
