U zadnjih pet godina nakupilo se 10-tak kilograma viška. Nisam pobornik dijeta, nekako mi je ispod časti biti na dijeti jer treba stvoriti bolju naviku u prehrani, a ne biti na dijeti i onda ne znaš što i kako dalje. Uglavnom moja dosadašnja razmišljanja - pazi na hranu, jedi zdravije - nije urodilo plodom, nije mi polazilo za rukom poslušati se u tome. Sredinom svibnja odem na net, ajde da pogledam neku brzu dijetu samo eto da vidim kako to izgleda (jer protiv dijete sam). Naiđem na medicinsku koja se preporuča srčanim bolesnicima i većina je hvali. Pokušam minimalno razdoblje, 5 dana jer vidim da je dijeta kvalitetna - ima bjelančevina, ugljikohidrata, ne radi se nikakav šok organizmu ... Smršavim oko 2 kg (ostali na forumima pišu - više), a ja ne želim prebrzo pa sam jako zadovoljna. Pred kraj petodnevne dijete shvatim da je u pitanju čista matematika. Unos kalorija. Krenem dalje na svoj način, svakodnevno pišem kalorije koje unosim, znam da mi oko 1700 treba ako se puno ne krećem, treba mi da se ne debljam više. Pišem u excelu i pratim se kroz dan, ubrzo zapamtim koliko (otprilike) kalorija ima koja hrana (npr kruh, mlijeko, jogurt, voće, čokolada, kolač...), odem u lipnju na more, nemam komp, uzmem mob i u bilješke upisujem kalorije, svaka dva broja odmah zbrojim i znam gdje sam u toku dana. Jedem sve što volim. Ali kad želim jesti, prvo promislim - da li u ovom trenutku smijem uzeti više ili manje kaloričnu hranu. U početku smo na poslu par dana za redom naručivale lignje i pomfrit, kolegica ode u mirovinu pa fina papica u kojoj sam naravno sudjelovala, ali sve sam zapisivala, popila bi sok ili pojela nešto i navečer u 23 h (u krevetu ). Malo pomalo želudac se stisne, trenutno lakše odbijem hranu nego uzmem jer mi je žao mojih brojeva u mob-u ... Sredinom svibnja imala sam 70 kg, sada imam 62,5 kg. Jedem voće, povrće, ribu, slatko (malo!!), biram manje kalorično da mogu više jesti. Ali dva normalna obroka dnevno nisu dovoljna da dođeš na 1700 kcal. Čovjeka unište papice sa strane, popije se više soka nego što treba, pa kolač više, pa grickalice, pojede se nešto reda radi jer kad je već za ručak (ne jedem ako mi ne odgovara, ranije da)...
Još mi nije jasno kako sam uspjela, bezbolno 100%. I jedem kvalitetno. Ranije mi je često znao pasti šećer, običnu šetnju ne bi izdržala. Sada mi se to uopće ne dogodi.
Meni je ovo sjelo onako sto posto, možda zato jer volim stalno nešto piskarati, zbrajati na sitno. Nekome bi to bila velika gnjavaža. Treba imati sreće i pronaći za sebe ono što pojedincu odgovara.
Ovih dana mi se dogodi da pomislim - pa neću valjda pretjerati u suprotnom smjeru?