Meni je jedino čudno u toj priči što ti kriviš sebe. Za što se točno kriviš?

Meni se čini da on dobro koristi situaciju u kojoj je, a mene ne da bi bilo sram, nego bi propala u zemlju od sramote da s 40 godina nemam ni dana radnog staža. Ako ne traži posao, rekla si da nema školu, tko će ga zaposliti?

Ali sumnjam da ti to nisi znala prije nego si se udala ili je tada radio?

Ono što me jako smeta je što kažeš da se ni o djetetu ne brine, nego gleda TV. Ja čisto sumnjam da će se on kvalitetno brinuti o djetetu kad ti kreneš raditi, mislim da će ga uvalit starcima i to je to. A i čini mi se da je tvoj muž jedinac? Ne možeš kriviti roditelje, ni svoje ni njegove, do kraja svoga života. Svi smo mi odrasli ljudi koji sami drže konce života u svojim rukama, a okrivljavanje roditelja za našu inertnost bi trebali ostaviti iza sebe već u pubertetu.

Ukoliko je za tebe i tvoje dijete bolje da ostaneš s njim i ako je tebi prihvatljiv život bez emocija, ljubavi, partnerstva u pravom smislu-onda ostani. Ako nije, probaj otići barem na neko vrijeme, ako imaš kod koga-možda se iskristalizira situacija.