Moram priznati da su me iznenadile neke metode napisane ovdje, npr. uskraćivanje hrane i micanje djeteta kad drugi jedu. Napominjem da ovdje govorim o maloj djeci, ne o većoj djeci koja se prežderavaju slatkišima, smokijima, sokovima i sl. Da, moj je nekada znao pojesti i 3 tanjura čorbe ili juhe dnevno (obožava čorbe). Ne zaredom, ali da u toku dana. Meni nije normalno posjesti dijete ispred tv-a skoro čitav dan i trpati ga slatkišima i ostalim junkom. Ali mi je sasvim normalno da djetetu kojem se nudi mnogo fizičke aktivnosti (šetnje, brze igre i sl.) dam da jede onoliko koliko traži, pod uvjetom da je riječ o zdravoj hrani. Pa ako je pojeo juhu za ručak, opet traži juhu nakon što smo se vratili iz šetnje i opet za večeru, ja ću mu je dati. I ne bi mi palo na pamet opterećivati dijete svojom bojazni od debljanja. Mislim da je to dobra podloga da se i djetetu usadi strah od debljanja, što može dovesti i do poremećaja u prehrani. Ako ćemo o kompetenciji i odgovornosti, smatram da je moja odgovornost nuditi djetetu zdravu hranu, a pod djetetovu kompetenciju spada koliko i kada želi jesti.