Još samo sekundu molim
Moj treći porod, hm ovo je dosta teško opisati iako je bio prije svega 4 dana. Ali da krenem od početka.
27.10. sam hospitalizirana zbog viška plodne vode i velike opasnosti da ako vodenjak pukne dođe do komplikacija pri porodu u vidu ispadanje djetetove ručice ili pupčane vrpce u kanal pa da se zaglave i ugroze bebicu. Dakle svaka vizita me prolazi uz izjavu - tu čekamo. Lažne kontrakcije me gnjave već danima ( jedan dan prije hospitalizacije čak 8 sati u razmacima 10-4 min i poprilično bolno). OK, i tu kontrakcije nastavljaju, CTG ih ne bilježi tako da nemam dokaza za dr-e da ih imam. Ma sve je 5, ali boravak u bolnici je koma.
Dolazi i 26.11. moj 31 dan u bolnici, već sam ispratila samo 17 žena iz sobe - neke na porod, tj indukcije i carske, a neke doma. Ujutro opet lagane kontrakcije koje se oko 11 gase, u 16 opet kreću u razmacima 10 - 5 - 7 - 20 - 8 - 15 min ( ma otprilike tim redom ) i traju do većeri, nisu nešto posebno, dok ležim ne osjećam skoro ništa, kada hodam povremeno nešto. Na CTG-u sam čak sat i 40 min jer se malena ne želi probuditi tokom snimanja pa ne zadovoljavamo kriterije, ali on ne bilježi opet ništa. Ma dobro, ipak mi ne gine ona indukcija dogovorena za ponedjeljak, ipak mi je tada trebalo biti 41 + 6 tt. Još pitam docenta Miškovića na večernjoj viziti da kako mogu biti sigurna da su mi trudovi iz lažnjaka prešli na prave, pa mi on odgovori da ču znati, postanu pravilni a i rodilište je svega kat više pa da ne brinem - stignem u svakom slučaju i da ću se još načekati u predrađaoni. Ma odoh ja spavati, ili makar pokušati kraj cimerice koja hrče kao cirkular za drva već tjedan dana tako da smo svi neispavani.
U jedan odustajem od pokušaja da spavam i ignoriram pun mjehur pa se dižem do WC-a, kako sam se digla i izašla hvata me gadna kontrakcija, a usput u hodniku ( ma kojih 15 m do wc-a imam) još jedna. Odlučim prošetati po dnevnom možda mi se prispava dovoljno da ignoriram cimericu i zaspem. Hodam po boravku, kontrakcije šeću svakih 4 - 2 - 3 - 5 -2 - 3 - 2 - 5 min, ali boleeeee da jedva stojim. Opet moram na WC, i tako par puta. Sve skupa traje oko pola sata, dajem im [COLOR=#018d25 !important]priliku[/COLOR] da odustanu ni ne mislivši da su pravi jer nema nikakve logike među njima. Zadnji ulazak u wc otkriva mi nešto krvi na papiru, dakle ipak idem se konzultirati sa sestrama, stavljaju me na ctg i jedna od njih mi govori kako da dišem da mi je lakše, pa baš mi i ne ide, ali izjavljuju da zaista imam trudove, ne jake ali su tu. Ma kakvi trudovi mene boli jedino dolje nisko u zdjelici skoro kod kosti kao da me netko reže i malko u križima. Spremamo moje stvari u torbu na brzinu i vodi me jedna od njih u rodilište da vidimo što će tamo reći. Hodnikom do lifta, pa gore, pa zvoni i čekaj da netko otvori, a mene svako malo lovi i zastajkujem dok me sestra požuruje.
Ajde, tek je prošlo 2 sata, pregled , dr izjavljuje da nema više ništa, čudan neki način za izjavu da sam otvorena, malko me obriju, provjere otkucaje srca, dobijem iglicu i opet na noge. Idemo u box, do tamo tri truda od kojih ne mogu hodati dok me dr požuruje a ja tražim samo sekundu da prođe trud da se opet pokrenem. U box ulazim u 2.15. Na stol, kopčaju ctg, i buše vodenjak polako za svaki slučaj. Nije izašlo puno vode kako se očekivalo. Ajde na bok dok ne dođe vrijeme, a meni odmah krene takav nagon za tiskanjem da je nevjerojatno. Dr kaže - na leđa, ma nema šanse booooliiiii. Gleda me onako bočno i veli sada između brzo na leđa, noge na držaće da stignu pripremiti stol. Je to je lako reči, mene hvata novi trud a ona bi da izvršim hrpu toga. Ajde i to je uspjelo. Vidim crni čuperak je najnovija izjava koju čujem. Sada u trudu udahnite i tiskajte. Što je rekla? Udahnem, izdahnem i tiskam. NE, ponovo, udahni, zadrži i tiskaj kaže druga dr koja dolazi za moralnu potporu. Jel može samo malo, ovo mi sve ide pre brzo, ona bi još malo vremena a samo što nije gotova. Njih dvije se nasmiju a meni je sve prebrzo, ne mogu se koncentrirati na ništa. A-ha, ajmo opet, vučem one ručke kao da ću ih iščupati sa stola. Sada prodisavati trudove da glavica izađe i zbilja vidim vrh glave vani na nekom staklu bočno. E to je bilo gadno, steže a moram samo disati, dr masira međicu da ne pukne. I taj dio je gotov, zar već, još jedan trud i stisni i malena je vani, sada krene ona silna voda, ma kakva Nijagara, ovo je ravnop Noinom potopu. Opako me boli trtica - pa što je sada njoj?
Malenoj je vrpca dva puta zamotana oko vrata i još ispod lijevog pazuha, je li joj dobro? - pitam. Čiste joj nosić i otpetljavaju je, i tada zaplače punim grlom. Dr kaže da bi se trebala zvati Srečka i pokazuje mi poprilično zategnuti čvor na pupčanoj, da je zbilja sreća da je sve ipak prošlo OK. Stavlja ju meni na trbuh i čekamo posteljicu. Dobijam infuziju dripa jer je ovo već treči porod a i zbog viška vode mi je maternica prerastegnuta, da se prije stegne i da ne krvarim toliko. Mazimo se sat vremena, zovemo tatu da je došla curka ( prije nisam stigla ni javiti mu da krećem u rodilište), zatim ju uzimaju a mene izvoze van da još preležim malo prije odlaska na odjel. E tu me peru emocije, imam vremena misliti i još mi nije jasno da je sve gotovo. Smijem se i plačem istovremeno, pa mislim si zar je to TO. Da nisam bila u bolnici, ne bi stigla ni torbu staviti u auto, a kamoli stići do bolnice ha ha ha. I toliko o izjavi da ću skužiti kada krene. Pa malo je falilo da ne rodim na hodniku.
Malena ima 3710 g i 52 cm, pravi je usisivač što se klope tiče, izgubila je samo 100 g i sve dobila natrag do otpusta iz bolnice. Sada samo jede spava i povremeno zvjerka okama naokolo.
Malo sam odužila, ali moram ovo napisati dok mi je koliko-toliko svježe u pamćenju, još uvijek ne vjerujem da sam rodila i da je bilo tako LAKO. Još samo da se dogovorimo oko imena, to bi bilo super.Lakše je roditi nego se odlučiti kako će se to maleno čudo prirode zvati. Ipak to ime mora biti zvučno, snažno kao ona i zaista joj pasati.
 |
|||
Odgovori s citatom
čestitam!
