Nekidan smo diskutovali o obrazovanju.Imam kćerku koja je 1. razred Gimnnazije, i povela se priča o znanju naspram ocjena. Ja sam imala sve petice, bila učenik generacije, pričam 2 jezika, komunikativna, super studentica i nisam uspjela naći posao u državnoj firmi. Puno lošiji đaci iz moje gimnazije su danas neke face u državnim firmama, u telekomu, elektroprivredi. Šta mi vrijediše noći bubanja da naučim hemiju(koju baš nisam voljela) Ali, ja imam znanje, čitav rat sam prehranjivala sve nas(roditelje intelektualce bez ikakvog praktičnog znanja) zahvaljujući svom znanju engleskog, pa sam počela prevoditi semnarske, pisati kojekave radove, javljati se za natječaje za priče, i kapne lova. Pa nekad napišem molbu, žalbu, i opet eto novca. Pa onda počnem davati instrukcije: matematika, fizika, engleski...
Borila sam se za svoju priliku i nogama i rukama, ali nisam ljuta, već me žalosti činjenica da se mora isplatiti regres, a država posluje katastrofa. Pa gdje i u jednoj privatnoj firmi, koja posluje loše ima regres. To je van svake pameti. Kada je kriza, večini je loše, i nikakvo opravdanje onima na budžetu nije: Pa mi imamo loše plaće ionako! Moja firma je zahvaljujući mjerama štednje uštedjela pola nabavke kancelarijskog materijala kada je povela računa od koga i koliko naručuje, te uvela red u sve nabavke. A nas je 65 zaposlenih. I imamo redovna mjesečna primanja.