...joj cure hvala vam od srca, eto nakon toliko postova napokon napisano ono što sam ustvari i tražila. Mamu koja ima slično dijete. Lutonjice hvala od srca na postovima.
vertex i Zdenka2 totalno kužim što pišete, pa mogu nešto i napisati o tome da me lakše shvatite.
Ja nisam darovito dijete, ali sam bila dijete slična mojoj L. tako kaže moja mama.
Još uvijek sam takva, samo sam se izgradila u osobu koja zna i popustiti i izvagati i kontrolirati sebe u dovoljnoj mjeri.
Održavanje moje L. u granicama uspijevam i kazala bi u potpunosti. Savršeno se borim s njenom kontrolom i svim što mi svaki dan servira od jutra. Problem je što nemam snage. Toliko je moćnija od mene da ona ne potroši ni 10% energije, a mene lomi. Zdenka2 je totalno pogodila bit problema. Strah me da je previše ne lomim! Tu je problem. Ne popuštam sigurno, a ako nešto i popuštam onda je to u okvirima mojih granica kad to mogu i želim uraditi. Kažnjavanje izbjegavam, jer ne pali, a slomije nas obje. Brojanje 1 2 3 je do sada dobro funkcioniralo izuzev toga što ona nakon dva upadne s rečenicom "čekaj mama da ti nešto kažem" i onda dok to riješim ustvari dođemo do broja deset.

Igranje po njenim pravilima dopuštam onda kada se TO MENI DA! U drugim situacijama kažem da ne želim i to je to. Ne buni se ona puno, izignorira i nastavi po svom ili i ona prestane s igrom.
Još nešto što me zanima, dakle dok se igramo recimo na želi da konja držim za rep, ja ispitujem, zašto, sve onako u rukavicama...primijetim da ona ne radi ništa spontano, ona za sve ima objašnjenje.

Sav moj problem leži u tome da me lomi, iscrpljuje. Ja ne gubim konce iz ruku, kad se to počme dešavati, kako sam napisala, gasim ručak i bacam u smeće, posvetim se njoj.

Jedna zanimljivost:

Nikad nije imala osjećaj da će se izgubiti, njoj je nebitno da li me vidi ili ne.
Iako sam protiv toga, jednog dana smo se na rivi punoj ljudi ja i mm sakrili iza jedne pekare. Imala je točno dvije godine. Ona se u jednom trenutku okrenula i vidjela da nas nema, dvaput je totalno mirnim i normalnim glasom zazvala "mama" i kada me nije našla prvu tetu s puta je uhvatila za rukav i pitala "teta gdje je moja mama". Žena se jadna prepala pa smo izašli ja i mm objašnjavajući da se nije izgubila.
Ovo je bila prva situacija u kojoj sam primijetila tu njenu "samokontrolu" i fakat jest, jer većina dvogodišnjaka bi plakala ne vidjevši mamu u toj gomili ljudi. Ona je bila potpuno smirena i sigurna u sebe.

Jako izražen perfekcionizam i užasno me živcira, ali to je njena osobnost pa dopustim. Pa ne mogu je lomiti, premalena je, imam stav da će ga s vremenom naučiti kontrolirati.
Eto ovdje mi opet mame slične djece mogu dati odgovor. Da li nauče to kontrolirati ili ne.