Ovo je ista stvar kao i sa mojom sestrom. Ona je krenula u školu sa 6,5, dok smo brat i ja sa punih 7. I njoj je tokom cijelog školovanja falilo tih pola godine/godina. Nešto manje u mentalnom, ali zato "brdo" u emotivnom. Snašla se, preživjela, ali da i dan danas ima nekih trauma - ima.anima prvotno napisa
Mi smo svoju stariju kćer odgodili i nikad nismo požalili. Iako su se svi tome protivili i jako suprostavljali, mi smo znali da joj fali ono nešto da bude kompletna. Bilo je teško sa odgodom, ali smo na kraju uspjeli. Kad je napunila 7, u njenoj glavi se dogodio neki klik i to je bilo to. Startala je zrelija i spremnija i to se pokazalo njenom prednošću.
Ove godine bi naša mlađa kćer trebala u školu, ali ćemo isto ići za tim da ju odgodimo. Njoj pak još više toga fali (neću ulazit u detalje, ali ne radi se samo o zaigranosti) nego starijoj kćeri.
Znam da ima onih koju su za odgodu i onih koji su protiv, moje je mišljenje da roditelj najbolje poznaje svoje dijete i zna je li spremno ili nije.
 |
|||
Odgovori s citatom