Moja se po noći toliko nacicavala (spavala je s nama u krevetu), da smo joj kupili kinderbet s nekih 17 mjeseci otprilike i preselili je u krevetič do našeg kreveta.
Nisam jednostavno vipe mogla.
Sad ima 18 mjeseci i po noći se budi jednom, ponekad niti jednom. Naravno na cicanje.
S time da se ona uredno prehiti s kinderbeta k nama, doplazi do mene i pocica. Mogla bi ona tako dugo, dugo, ali...nakon nekog vremena, cca 10-ak minuta, možda 15, uzmem joj cicu i okrenem joj leđa, tj. legnem na trbuh, eventualno je samo glava prema njoj. Preljena sam je prebacivati nazad u kimb.

Umara me, dosta. Nekad više nekad manje. Doduše, ja spavam po noći, nisam ja zbog toga nenaspavana. Ali općenito me umara. Pa kad mi se jednostavno više ned dojiti, kažem joj da je cica bubana i da je sada dosta. I prek dana me zna to baš izluditi. Ona bi mogla svako malo da sam joj na usluzi. I strašno je cendrava ako sam ja blizu.
Kad nema mene doma, muž kaže, drugo dijete...
Ali ne znam...Ionako me premalo ima (ogotovo kad sam u popodnevnoj smjeni)pa mi je žao oduzeti joj to. Nekako se nadam da će sama "reći dosta".

Zpravo mi je naaajgore, ako kasno legnem...dođem u sobu....taman se pokrijem i sklopim oči i eto ti nje.
Dođe mi da AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA od muke!