Princezina želja da ima vlastitog psa je iz dana u dan bila veča. Sav svoj džeparac je davala na pribor za pse ali pošto nije znala koliki če biti pas mnoge stvari kao npr. ogrlice je kupovala duplo da nekažem troduplo, za velike male i srednje veličine. Izabrala mu je čak i ime a svi naši pokušaji da se za početak zadovolji za nekim manje zahtjevnijim kučnim ljubimcem kao što je zec ili sl. nisu urađali plodom. Pas i ništa drugo.
Ja sam prije nego što sam dobila princezu mnoge stvari odlučivala jednostavno iz srca. Tako je bilo i za princezu. Ja sam svim svojim srcem željela dijete i nije me bilo strah ničega i ništa me nije moglo spriječiti u tome. Ali kako je došla princeza ja sam se dosta promijenila. Prije me nije bilo strah da ču u životu nešta pogriješiti, bože moj, greške su tu da se ispravljaju, ali poslije princeze sam počela sve nekago da vagam, šta je ispravno a šta nije. Možda iz bog života koji me malo iznenadio, i svih borbi koje smo borili.To me čak i koštalo još jednoga roditeljstva jer u drugo posvojenje nisam mogla onako iz srca da krenem, kao za princezu,nego sam sve izvagala i odlučila ,ne. Tako je bilo i sa psom. Ja sam htjela da princezi ispunim želju ali sam opet počela da vagam, šta kad krenemo u bosnu dali da ga vodimo na tako daleki put, šta kad se princeza razboli dali da idem s njom u bolnicu ili da ostanem s psom kuči itd. itd. Muž mi nije bio neka velika potpora, on bi krenuo po psa kao što je nekoč krenuo po princezu, samo da nju usreći. Ma on bi krenuo i u Afriku po slona da je ona to zaželjela.
Na poslu mi je zazvonio telefon, meni tako poznat i zastrašujuči zvuk, zvali su me iz škole. Moram da kažem da sam ja svoj poslovni telefon tako nariktala da svi pozivi imaju drugačiji zvuk, da znam jeli neko važan i moram li se odmah javiti. Tako da zvuk školskog telefona meni odmah stvara jezu, jer znam da oni ne zovu da meni kažu dobar dan, več da s princezom nešto nije u redu. Pošto još nije imala asistenta, zvala me direktno učiteljica. Kaže učiteljica meni da je princeza nemirna da se samo vrti u klupi i da je ona vidjela da su joj obadva rukava krvava, pa eto da dođem po nju. Princezina škola i moje radno mjesto su udaljeni nekoliko kilometara sa nekoliko semafora, vrijeme vožnje 15-20 minuta, i nije mi nikako jasno kako ja poslije školskih poziva stignem do princeze manje od pet minuta.
Kad je učiteljica rekla da su joj rukavi krvavi, ja sam odmah znala u kojem grmu leži zec, ali sam se ipak nadala da je možda pala i eto obadva lakta raskrvarila, jer smo poglavlje neurodermitis bili skroz izbrisali iz našeg života ,unazad pet šest godina.
Prvo pitanje našeg doktora je bilo od kud mi opet poslije toliko vremena, u drugo da li princezu u posljednje vrijeme nešto muči i dali ima nekih veliki problema. Ja sam mu ispričala probleme oko školskih asistenata ali da to baš nije aktuelno i da nevjerujem da je to princezu izbacilo iz kolosijeka. Spomenula sam mu i princezinu želju za psom, na šta je on samo odmahnuo glavom i rekao sad zasad ni u kojem slučaju dok nevidimo da li je taj napad neurodermitisa izazvan alergijom ili što. Dobili smo ponovo recepte za kortizon, antibiotik, kreme rukavice itd. Princeza je cijeli put do kuče preplakala i rekla da ona više nikad neče iči kod doktora G. i da ga mrzi i da niš neidem u apoteku jer sve to što joj je on prepisao ona neče uzimati. I nažalost princeza nikad neprijeti uzalud. Ja nisam imala više snage, nisam mogla da je ubijedim a naravno nisam mogla niti da je gledam kako se pati. Srebrno odijelo koje smo uspješno nosili dok je bila manja nije joj više moglo ni naviriti, a zvuk njenoga češanja je mene dovodio do nervnoga sloma. Poročili smo srebrno odijelo u njenoj veličini, ali su nam rekli da se u toj veličini (152) rijetko traži pa ga nemaju na lageru nego ga moraju šiti po potrebi. Ja sam se po prvi put predala i rekla mužu da ču ja iči raditi a da on uzme bolovanje, on je bez riječi pristao a mene je bilo stid. Kad sam sutradan došla s posla princeza je bila uredno namazana, popila je svu terapiju, pristala da čak i po danu nosi pamučne rukavice ( koje je tako mrzila), i bila sva sretna. Tata se samo smjehuljio a ja sam bila tako radoznala kako je to sve uspjeo. Nisam morala dugo čekati. Princeza me uvela u svoju sobu i pokazala svu opremu za psa koju su ona i tata jutros kupila. Sve je bilo tu od korpice, igrački, zdjelica za hranu i vodu, čak i hrana, box za auto, tašna za avion, češalj, četka, dekica itd., i sa onom opremom koju je princeza več prije nabavila, mogli smo kupiti ne jednoga več tri psa. Naravno bila je tu i neizbježna nova literatura. Tata joj je obečao da ako uredno bude koristila terapiju i brzo ozdravi ubrzo če dobiti psa. I dogovorio se čak s njom da je ipak bolje da kupimo manjega psa, a princezi na kraju nije bilo ni važno koliki če biti samo da ubrzo stigne. To je bilo prvi put da je on odlučio mimo mene, a ja sam bila tako sretna i rekla mu da nije ni svjestan koliko ga volim. Uvečer smo nas troje zajedno sjedili na kauču, princeza u sredini sa novom knjigom u krilu i pričali o našoj maloj Davini koja če ubrzo da stigne, i zaboravili i na rukavice i na srebrno odijelo i na kreme i na sve. Bili smo samo sretni.