Nažalost i ja sam kroz to prošla. Na početku sam se izolirala od svih i mislim da je to razumljivo. Ali svejedno me bolilo što mi se najdraži ljudi nisu javljali. Neznam dali bih uopće imala snage za odgovarati ali mislim da bi mi bilo puuuuno lakše da sam bar dobila iskrene izraze sućuti bez da oćekuju odgovor. No toga nije bilo, na početku su svi mislili da je bolje da me 'puste na miru', a kasnije mislim da je već prošlo predugo i jednostavno više se nisu javili. Znam da je i njima na neki način teško jer neznaju kako se postaviti u takvim situacijama ali ja ne pričam o poznanicima nego o dobrim prijateljima koji bi se malo više trebali potruditi. I tako, dva mjeseca poslije imam osjećaj da sam sama. Obitelj i rodbina je krenula dalje, prijatelje sam izgubila po putu, moje bebe više nema, a ja sam i dalje ovdje, sama. Pokušala sam se natjerati da izađem među ljude, otišla na kavu sa kolegicama s posla i prijateljicom ali imam osjećaj da čim se ja pojavim u prostoriji nastane muk. Svi zašute jer se boje da nebi nešto krivo rekli ili jednostavno više neznaju o čemu da samnom razgovaraju. I boli me to, boli me ta tišina. Pokušavam se uklopiti ali ne mogu. i tako prolaze dani, ljudi izbjegavaju mene, ja izbjegavam njih.