Danas sam čula da je jedna moja poznanica postala mama anđela. Neznam šta se desilo šta je pošlo krivo rodila je na termin, uglavnom beba je mrtva. Tako mi je grozno žao. Znam kako joj je užasno sada i kroz šta prolazi.
Tako se osjećam nemoćno htjela bi joj reći da će preživjeti i da će s vremenom biti lakše i zagrlit je. Koliko god se pravili fini i govorili isto je gubitak je gubitak ali nije isto izgubiti bebicu na početku trudnoće i na kraju. To znaju ovi što su prošli kroz to. Mi smo čekali zadnja dva mj onda smo sve kupili, bio je tu snama 9mj zavolili smo tog malog čovjeka.Sve smo kupili osim nosiljke mm je rekao to ću kupit kad pođem po vas u bolnicu. Kupili smo je poslje skupa, kad smo pošli ponjeg u mrtvačnicu.Kaže prodavačica šta je to nešto brzinski onda sam ja počela plakat pa joj je mm rekao onda smo svi plakali.Kupiti tu nosilicu bilo je tako teško pogotovo što mu je mm stalno tepao kako će tata doć po njeg s predivnom nosilicom. Poslje sprovoda sam ga pitala kako može da neplače rekao je "kad bi sad počeo plakat nikad stao nebi". Svaki dan ide na groblje, ja nemogu nemam snage pomirit se stim. Nakon svega jedno "Žao mi je" pogotovo od prijatelja puno znači.Neki dan sam dobila poruku od jedne prijateljice nakon mjesec i pol "kako si". Pa smo se pitali šta joj sada bi? Ali nije važno