Ja sam shvatila da kad mi ne zatvaramo usta i ''drobimo, drobimo..'', jednostavno im postanemo pozadinska buka. To mi je i razumljivo, jer bi i nama bilo teško pratiti nekoga tko nam stalno drobi nad glavom.
Ja ih pustim do određene granice, kad su u opasnosti oni ili okolina, ili rade nešto stvarno neprihvatljivo, a zatim dreknem i počnem drobiti. Tako oni dobiju više prostora za život, ja manje drobim, bolje me čuju kad je važno i vjerujem da se prorjeđuju situacije kad treba intervenirati. Jer, ako ih previše tlačimo, postaju sve nervozniji i još skloniji raditi gluposti jednu za drugom.
Kad sam ja malo nervoznija pa previše drobim, vrlo lako i brzo njih trojica naprave opći kaos i ne slušaju više ništa.