kad smo kod ispita...
polagala ja strojarstvo usmeni.
kako su svi studenti prije mene popadali, u prof. kabinetu sam ostala sama sa prof.
inače ima takav princip ispitivanja na usmenom da za kraj moraš sam odabrati predmet i opisati njegovu funkciju, a predmeti su na klupici pod njegovim stolom, da ih ne vidiš, pa nemaš puno vremena birati.

nakon par pitanja koja sam znala-neznala veli on meni:" kolegice, dajte zavucite ruku pod moj stol i zvucite prvo što dotaknete."
ja u trenu problijedila, srce počelo kucati kao ludo, ali se malo priberem , isprsim i strogo odlučnim glasom odgovorim :" gospodine profesore, ja Vam nisam takav tip osobe, molim Vas da niti mene niti sebe ne dovodite u nezgodnu situaciju."
čovjek je prvo stao potpuno zbunjen, pa se odvalio smijati, a ja i dalje preko stola, onako, ponosita, kako držim do svojih moralnih vrijednosti.
onda on zavuče ruku i izvuče aluminijski zupčanik, doda mi ga i veli :"kolegice, ne bojte se, samo je zupčanik.."
a ja:" ah, o tome bi znala nešto."
mislim, božesačuvaj sramote.
položila sam ispit taj dan