Postaknuta temom o babarogi, otvaram novu...
Gde mislite da ste grešili (grešite), kako ispravljate svoje roditeljske greške? Koliko se često osećate loše zbog njih? Koje ste zamke uspešno izbegli? U čemu ste posebno dobri?
Počeću od sebe...kao mlada, nadobudna mama mislila sam da dete treba dojiti na svaka tri sata, a i da malo plakanja u krevetiću ništa ne smeta. Mnogo sam se bavila svojom prvom devojčicom, ali, čini mi se, u stalnom grču da sve mora biti po nekom redu i rasporedu. Srećom, pa sam se još i pre dolaska drugog deteta opustila, naučila da ih bolje osluškujem i više verujem osećaju nego pričama prestrogih roditelja iz moje okoline.
Svoje troje dece sam valjda sveukupno pet puta udarila po guzi, ali sam se svaki put zbog toga osećala grozno i jadno, nemoćna da nađem neki uspešniji način. Nijedno izvinjenje njima nije mi pomoglo da se osećam bolje...
Taj neželjeni aspekt svog roditeljstva sada dobro kontrolišem, ali još uvek umem da dreknem i da, kada sam ljuta teram mak na konac dok im ne nateram suze na oči. Taj nedostatak kontrole u besu me baš nervira i mislim da je to najslabija karika mog majčinstva.
S druge strane, nisam ih nikada plašila nekakvim babarogama i sličnim stvorenjima, ne lažem ih i ne ucenjujem, jedino ponekad pretim. Veoma sam iskrena prema njima, osećanja se u našoj kući ispoljavaju burno i javno i verujem da to puno čini za njihovo samopouzdanje. Verujem da je za naš odnos najvažnije to što mogu da dođu posle bilo koje nepodopštine ili sa bilo kojim problemom i da znaju da će biti saslušani i utešeni, bez kazne i pridika.
Smatram sebe empatičnom, savremenom mamom koja dobro razume njihove potrebe i osećanja.
To što sam preblaga i "laka" na trošenju na njih sam prihvatila kao deo sebe koji ne želim da menjam. Takođe, mislim da smo svi zajedno došli do faze kada svako od nas petoro u porodici prihvata, toleriše, pa i voli mane ostalih i da nam je tako svima lepše i lakše da uživamo jedni u drugima.
Kako je kod vas?