Zašto stalno komentarišem nastavni kadar? Zato što su oni očigledno bar pola problema.
Razred sa troje učenika je mogao da bude divno mesto za dete sa poremećajem pažnje, gde bi se sa njom moglo tako mnogo raditi, izvući sve najbolje iz njenih sposobnosti i jakih strana, naučiti je kako da kompenzuje slabe strane. Ako ništa drugo mogla je imati čvrsto samopouzdanje, umesto da sve više sumnja u sebe.

Ovako, i uz kontrolu anemije, nalaze i preporuke psihologa i drugih stručnjaka, uz sav trud celeste oko deteta, činjenica je da dete mora provesti još godinu dana u takvom okruženju. Koje je sve samo ne podsticajno. Čini mi se da će tek srednja škola biti pomak na bolje, ili bar na drugačije...