Općenito nisam pucaajući tip, valjda zbog sredine u kojoj sam odrasla, pa mi je nekako uvijek u primozgu jasno da imam biti zahvalna za bčinjenicu da sam živa i zdrava i djeca mi, ali ima svoje epizode... Najviše ih je bilo s prvim djetetom... koji je bio anemičan, a nije podnosio željezo.. Taj period života mi je bio užasno stresan, stresniji nego nek objektivno mnogo gadnije stvari. Sad s troje stvarno mogu reći da ne pucam, nije da mi je sve idealno. Čini mi se da vrijeme ipak pomaže da lakše znamo gdje smo i što je moguće u danoj situaciji. I naučila sam par trikova, do bola jednostavnih, koji mi pomažu... I najgore mi je to što stalno svi govore o tom famoznom vremenu za sebe a meni ni danas s njih troje nije jasan taj koncept. Valjda ću s četvrtim i ja osjetit tu potrebu....