Za nama je tjedan dana adaptacije u jaslicama. 5 radnih dana. Hrabro smo ih podnijele. I ona i ja. Nije bilo suza.
Tri dana smo bile skupa, a onda je četvrti i pet dan ostala sama, prvo na 20, pa na 30 min. Zasad sve ok.

No, drugog dana sam počela sumnjati u ispravnost svoje odluke.
Pa sam počela tražiti tetu čuvailcu.
Pa sam pročitala tonu molbi, pa obavila puno telefonskih razgovora, zadnja teta s kojom sam pričala mi je baš bila super, za zaposliti na neviđeno. Pa smo pozvali 4 tete, dvije starije, dvije studentice. Jedna studentica nije došla jer je zaspala. Razgvor je bio u 10 ujutro, ne u 6 ili 7. (Još bolje, ta se nevolja riješila sama od sebe.)
Obje starije tete su bile ok, a ova druga studentica koja mi je preko telefona bila super je samo potvrdila dojam.

I sad imam na raspolaganju oboje: i dobre jaslice i dobru (bar se tako čini) tetu čuvalicu. A u meni sve veća drama.
5 minuta dajem prednost jaslicama, u teti čuvalici vidim sve najgore... 5 minuta dajem prednost teti čuvalici, u jaslicama vidim sve najgore... pa mi se oči napune suzama i pobjegnem... pa tulim u samoći.

Sutra nastavljamo s jaslicama... a nazvala bi i tetu čuvalicu da još malo dođe (a bila je žena sat i pol kod nas)... neugodno mi je gnjaviti ju... a jednostavno ju ne mogu tek tako nazvati i reći "imate posao". Pa razmišljam da ju zamolim da joj platim da napravi psihološko testiranje, da primiri tu moju paranoju, pa se bojim da me žena ne proglasi luđakinjom i odpiliti.

Uglavnom.... Luuuuuuda sam. Nisam na miru ni s jednom odlukom... Najrađe bi ostala doma... a ne mogu.

I totalno sam rastesena... pofarbala sam mašinu svijetlog veša, jer sam unutra ubacila crvenu vunenu dekicu. Ne čarapicu, već dekicu... kako nisam skužila što radim, nemam pojma...

Kako vi podnosite/ste podnosile odvajanje? Koliko traje to ludilo? Kad prestaje? Prestaje li uopće?!
Kaže mi jedna od teta: mama vrijeme je da dijete krene svojim putem... Ma kojim fu.king svojim putem kad se ne odvaja od cice dan i noć?!