Naišla sam na ovu temu sasvim slučajno a baš sam se našla u njoj. I moja kćer je mudrica. I stariji sin. Baš mi je nekad situacija u glavi da bi se bacila s balkona i da više ne čujem nikakve prigovore, pritužbe, usporedbe, vrištanje, svađe, face, kolutanja očima...Radi se dvije totalno suprotne ličnosti i svatko me izluđuje na svoj način. Ona je grozna. Ista ko Flopičina mala. uvijek dramatizira, uvijek se nešto buni, reve, prigovara, nitko nju ne razumije, jadna ona, nikad nije po njenom, a uvijek je po njenom jer je već i mala od godinu dana naučila da ako nije po sestrinom onda nastaje cirkus. Kod moje to nema veze s prinovama, s brojem braće i sestara, ima veze jedino s njenim karakterom koji je skupila, sramimsereći, od mene. Mi smo iste. Identične. Zna mi moj ćaća reći kako smo mi - i - i to nikako ne ide. Kod mene je problem što sam ja jednako dijete od nje, rijetko kad pokušam na zrel i odrasli način srediti stvar nego popizzzzdim, pustim je da se ohladi i da je rođe. Mene isto. Neko vrijeme sa mislila da je prošlo i da je ludilo super ali ludilo je doslovno. I nakon eksplozije sve bude kao da išta nije bilo. Nekidan je npr bila u zajedničkoj sobi i, nakon što su je svi morali ostaviti samu tri sata da radi što je već radila i kad su ušli unutra jer im je soba trebala, ona se uvrijedila i demonstrativno otišla u wc. I tamo porvela dva sata. Lakirala nokte, pravila frizuru, isprobavala moju šminku. Upišala sam se skoro. Jeli, doslovno, a nije mi htjela vrata otvoriti. samo bi mi rekla-ajde u travu.

A sin..on je u pubertetu, ima 12 godina. Taj je svugdje genijalan, pametan, zrel, mil, drag..ma idila teška. A kući je mali posre. Uživa u provokacijama, stalno podbada brata i sestru, lupne ih usput, drmne, šapne uvredu, napravi facu i pokrene lavinu. uništit će me ova djeca