evo još jedne djevojke sa sela
odrasla sam u malom primorskom mjestu
u srednju školu sam putovala svaki dan i na put sam gubila 2,5 sata
poslije škole svi na korzo ili na kont, ja trči na žabicu (autobusni kolodvor)
u te 4 godine mi se put ogadio
na fax-u sam bila podstanar u gradu i tu sam se preporodila
nisam mogla vjerovati koliko imam vremena

sada sam u gradu, u stanu, što bi moja mama rekla ko ptica u krletki
i ja pjevam u toj krletki
sve mi je pod nosom
kino, kazalište, muzeji
koje, istina, ne koristim koliko bi htjela i trebala
ali jednog dana kad bude više vremena i novca......
dijete mi ima mogućnosti za aktivnosti koje ja nisam imala
(u oš sam igrala košarku, ali samo u sklopu škole, nije bilo kluba, krenula sam trenirati u jedan klub u mjestu 30km od moga, ali jednostavno mi put u grad u školu to nije dopuštao i morala sam prekinuti)
znam da je zagađeno, smrdljivo, buka, gužva
ja uživam u tome

mm je imao neke ideje da bi uzeli neku viksu kraj zg pa bi kao tamo išli preko vikenda
ma mani me se, jedva čekam vikend da proštetam po gradu, odem u kino, nema teorije da idem

a lako za mene, stvarno ne želim djetetu priuštiti putovanje u školu kao što sam ja morala
ne želim joj oduzimati sadržaje, šetnje gradom s društvom, sve ono što sam ja izgubila
to mi se tako zamjerilo da mi pri vremenskom odmaku ništa ne igra optimizam pamćenja, dapače kod mene se skoro razvilo do onih priča o sirotom seoskom djetetu koje je boso kilometrima svaki dan išlo pješice u školu


jedino pozitivno (po mom mišljenju) u klaudijinoj priči je oaza u gradu u koju mogu doći, i u kojoj mogu djeca biti kada krenu u srednju školu