Kad je moj stariji prolazio kroz adaptaciju, jedan meni jako drag čovjek, psihoterapeut i otac koji je par godina ranije prošao kroz isto to iskustvo, rekao mi je "gledaj, mi se kao roditelji moramo pomirit s time da će nam djeca nekad patit, da i to mora biti dio njihovog života" (možda sam to i pisala nekad na ovom topicu)
to mi je bila teška knedla za progutat, jer nije bilo cifranja ni umanjivanja, nego priznanje da je to djetetu trenutno patnja i stres i strašno i grozno
sad, to je prilično individualno da li je djetetu to razina patnje i stresa koji može prevladat i time steći novu snagu
ili je razina koju ne može prevladat i ostavlja ožiljak

ali, s druge strane, zaista stoji i ono što su cure ranije spominjale, da stav roditelja ima donekle veze s djetetovim prilagođavanjem (iako nikako nije jedini uzrok)
i ako roditelj nije ok sa tom opcijom, onda je po meni bolje ako ikako može da ide na neku drugu opciju, nego da drži dijete u još mučnijoj prilagodbi
može se u vrtić krenuti i kasnije, tako maloj djeci godina dana je dug period, triput se promijene