Otkad sam postala mama, zapravo još u trudnoći počeli su me pucati strahovi.
Glupi, bezrazložni strahovi: da će me pokupiti auto dok prelazim cestu, da će pasti avion kojim letim, da će pasti avion kojim leti MD, da će MD imati sudar na putu za nekud... da ću pasti po stepenicama dok nosim Smjehuljicu, da će deda pasti dok mu ju ostavim na 5 min. Da će me napasti psi (a imam dva psa i obožavam pse i nikad ih se nisam bojala). I tako dalje... strah jedan do drugog, sve gluplji od glupljeg.
Takve slične strahove je imala moja sveki i bila mi je naporna, nisam mogla vjerovati da ju puca strah za svaki naš odlazak iz kuće...

Nekako ih se uspijevam otarasiti prebacivanjem pažnje na nešto drugo, ali se vraćaju i baš mi idu na živce! Od kud su se pojavili? Pa to nisam ja! Ranije, mogla sam bilo kad bilo kud, bez priprema i razmišljanja, skakala sam padobranom, bila na paraglidingu, penjala se po najzahtjevnijim planinarskim putevima u Alpama... sad kad MD pravi plan za planinarenje za sljedeću sezonu ja se stisnem i frka mi je.

Baš mi idu na živce i sputavaju me.

Jesu li strahovi nešto svojstveno mamama? Imate li ih i vi? Kako se nosite s njima?