Dakle cure moje, moja priča o Lovrinom dolasku na svijet započinje 8.3. u 18.30 kada sam bila naručena na redoviti pregled u Petrovu kod svog doca + obavezni ctg. Nakon super ctg-a, doc me je vaginalno pregledao .... :shock: - koji užas!!! I onda mi je pogledao plodnu vodu (amnioskopija??)... dakle, u jednom momentu sam se htjela dići sa stola, jer mi je cijeli pregled bio užasan!!! :shock: :shock: Nakon pregleda, još cijela 2 sata mi je kosa stajala u zraku od užasa! Rezultat: cerviks lagano povučen, uloživa za jedan članak, plodna voda blago mlječne boje! :D

Na putu kući, nazvala sam svakog koga sam se mogla sjeiti i rekla da sudeći po nalazu, nema nikakve šanse da rodim na dan termina, već ću vjerovatno prenijeti! S druge strane, stvarno sam bila ful "normalna" :wink: , naime, niš' me nije šarafilo niti smetalo.

Oko 22.30 legla sam se u krevet i zaspala. Već pola sata kasnije probudila me je neka mala "jeza" oko jajanika. Ne sluteći ništa, pokušala sam zaspati, ali nakon pola sata već su me počeli lagano frkati menstrualni bolovi. Nikakva specijalna bol, već samo malo neugodna. Oko 1 sat bol je postala malo više neugodnija, a ja sam, još uvijek ne vjerujući da se radi o trudovima, pokušala pratiti intervale u kojima se bol pojavljuje. Eh, tu je nastupilo moje "znanje"! U sekundi sam zaboravila što mjerim, od kuda počnem, i kad završim. Nekako sam uspjela uloviti na satu da su neki intervali oko 10 minuta, vrlo brzo skraćeni na 5 minuta, a što se tiče trudova, iskreno mene su bolili cijelo vrijeme (ma kakvih 60 sekundi :shock: !). U 1.30 lagana panika, i buđenje mojeg usnulog andjela... On, ne vjeruje da se išta konkretno zbiva i uvjerava me da se radi o lažnim trudovima... No, pamet proradila i zovemo Petrovu... ja govorim o trudovima, intervalima, kada su krenuli, da sam prvorotkinja, o nalazu doca,... a meni gđa doc s druge strane kaže da isto misli da se radi o lažnim trudovima ali neka dođem. :shock:

Panika... pokušaj tuširanja neslavno završen povraćanjem i grčenjem od bolova... Nagovaram MM da ponese moju torbu, ali on me uvjerava da je to glupo jer ovako i onako dolazimo doma (LAŽNI TRUDOVI!! :shock: ). No, pamet prevladala i moja torba završila je u gepeku...

U bolnici, na prijemu, sestra je malo odštopala vrijeme mojeg urnebesnog hodanja i presavijanja u prijemenoj ambulanti dok sam pokušavala ispuniti glupi formular!! :shock: Od MM zatražila moju spavaćicu i šlape, i zaputile smo se u rađaonu!! :shock: MAJKO MOJA!!!!

U rađaoni me je doktorica pregledala i hladno konstatirala:"Otvorena 2 prsta! Brijanje i klistiranje! Muž neka dođe u 3.30!" :shock: :shock: :shock: Nakon ugodnog obilaska WC-a (ne pričam detalje), hodanja i ubijanja bolova narednih 1 sat, oko 3 sata (na moje inzistiranje) smjestili su me u boks.
Trudovi??? Dakle, bolilo me je "menstrualno" vrlo jako!! Ali odgovorno tvrdim to nije tako strašno! Druga stvar je u tome što ja NE PODNOSIM menstrualne bolove! Pucaju me na živce! Kod samo najave menge, ja si popijem jaki analgetik (u nazivu mora biti Forte) i super sam si! A tu... prvo sam kulturno molila epiduralnu... pa bilo kakvu injekcijicu...., pa sam počela malo žicati....bilo što...., pa sam se ulovila sestre, držala sam je za ruku, žicala, ucjenjivala injekcijicu (bilo kakvu), pa sam joj ljubila ruke ( bože, poniženja!!)....Onda je došao MM, zgozio se....i molio me da se malo stišam i ne vičem za doktorima da mi daju epiduralnu ... Tu sam puknula i vrištala sam da želim da ode!! . Probušili mi vodenjak...Ja, u stanju krajnjeg očaja, ulovila sam MM za kutu i zaurlala: ZOVI SVE DOKTORE KOJE ZNAŠ!! HOĆU EPIDURALNU!!!!!!!!!
Onda mi je netko stavio neku gazu na usta (mokru) koja mi je smetala (zavitlala sam je nekamo ), pa su mi šibnuli cjevčice na nos, onda je par puta doc ušao (i izašao)... e onda sam čula otvorena je 10 prstiju, sad će porod. (Ja sam i dalje žicala... )
Onda su mi dali infuziju, apaurin (fala svima!!! :D ), malo sam se odmorila i u tri truda (niš me nije bolilo!!!! ) u 5 i 20 izbacila škvrljicu van!!!

Bože kako je urlao!!! 3450 g težak i 50 cm velik! Preslatki! Odmah sam skužila da je na tatu!! Ima zulufe!! :D (još uvijek). I sada izgleda kao mali rokabili Lovro!
I onda šivanje (2puta) - bez detalja i komentara. :shock:

Kada je moj veliki anđeo čuo kako svima pričam da porod nije ništa strašno i da to nisu neki užasni bolovi, rekao je da mora ispričati i svoju priču!

Dakle, u 3.30 kada je ušao u moj boks, vidio je osobu za koju nije vjerovao da je njegova voljena... ta osoba je urlala, molila, žicala, ponižavala se... sve samo da dođe do epiduralne. Osim ovog gore, što sam priznala, moja ljubav se je ispričavala i zatvarala vrata od predrađaone da poštedi one jadnice. Rekao je da sam bila toliko obnevidjela od boli da sam se počela gubiti ( ), od pokušaja da izdišem trud (fakat sam se trudila) sam hiperventilirala pa sam dobila cjevčice sa kisikom u nos... Ona gaza na ustima... došla je jer sam si izgrizla usta. Trebala sam roditi već u 4 sata (došao je doc, bila sam otvorena itd..) ali MM kaže da sam tak stegnula noge da beba nije mogla van.. Tak još dva dolaska doca..... I onda na kraju, kad su mi dali moju injekcijicu, došao je moj sin....

U svakom slučaju, stvarno nije bilo strašno!1 :D Stvar je u tome, da sam ja strašna! I da mi je prag boli u minusu!!

Ali kad je par sati kasnije moj mali slatki rokabili sin došao k meni na papanje (stvarno sam se čudila, jer nisam znala što to on siše?!?!) sve sam zaboravila.... i porod (odgovorno tvrdim: NIJE ME TAK BOLILO!!), i šivanje (2X) i hemiće ( :shock: :shock: ) i to što hodam ko' Herr Flick!!

Sve je to iza mene! I iskreno, žalim doktore, jer znam da budem još jedanput rađala! :wink: