Naš anđeo toma
10.4. prošle godine moj maleni je završio u bolnici gdje su ga spustili u umjetnu komu, ni sami doktori u početku nisu bili sigurni šta je poslijedi već tek kad su došli nalazi doktorica nam je rekla da je on u potpunosti preplavljen bakterijom pneumokoka da su mu dali sve ljekove i da se vidimo ujutro, da svojom brzom reakcijom i prisebnošću smo mu spasili život. Kad smo stigli kući rekli smo malenoj da je braco bolestan te da je morao ostati u bolnici. Ni sami nismo bili svjesni koliko je ozbiljno. Iduće jutro došavši u bolnicu prvo šta mi je bilo čudno prišao nam je sam predstojnik odjela i pozvao nas u svoj ured te nam rekao da je naše malo zlato nepovratno oštećeno, naše iduće pitanje je bilo šta sad, kakve će biti posljedice kada se probudi, imaju li kakve veze novci (dobrog smo imovinskog statusa) a onda je uslijedio hladan tuš i riječi koje ću doživotno pamtiti : VIDIM DA ME NERAZUMIJETE, VAŠE DIJETE ĆE UMRIJETI, NIJE PITANJE DANA VEĆ MINUTA, UMRIJET ĆE U TOKU DANAŠNJEG DANA, BUDITE UZ NJEGA I POZDRAVITE SE. Doktore možemo li se nadati čudu. Ne tu čuda nema. Šok i nevjerica ne oni su sigurno pogriješili to nije istina pa juče ujutro se igrao sa sekom, lipo ručao, stavila sam ga spavati zdrava kako je to moguće i onda slijedi objašnjenje kako se zarazio i da je u roku 10 sati ta bakterija njega doslovce laički rečeno pojela (pokušala sam ostati pribrana al sam ga jedva čula) jer mi je u glavi tutnjilo jedno jedino KAKO REĆI MOJOJ MALENOJ DA ĆE NJEN OBOŽAVANI BRACO UMRIJETI!!!! JER ONA JE SVOG BRATA OBOŽAVALA, BILA JE TO NEKA POSEBNA VEZA. NIKAD TU NIJE BILO MISTA LJUBOMORI, ON JOJ JE UVIK BIO PRVI. Meni su dali tabletu da se smirim, a suprug je već bio na telefonu i lovio veze da skupi što više informacija te da dođe do najboljeg doktora u RH, svima je odgovor glasio na najboljem je mistu i u najboljim rukama, ne samo u RH već i u svijetu, nema čuda TO je tako rapidna bakterija da se jedino možemo nadati. Jer nada uvik zadnja umire i Bog je taj koji ima posljednju riječ. Ni sama neznam koliko je vremena prošlo kad sam došla sebi, izašla sam malo na zrak i najprije nazvala mamu gdje je Antea bila: MAMA, ČUVAJ MI JE, TOMA ĆE NAM DANAS UMRIJETI. To je bilo sve što sam uspila izreći,... Tada su uslijedili dani nade i vjere u njegov oporavak jer je on mimo doktorovih prognoza da će umriti taj dan nastavio živiti, funkcije su se počele vračati i reagirao je na neke podražaje, al se nije budio. To je trajalo 3 tj. I danas virujem da je on čeka samo svoju seku da se oprosti od njega, al ona je znala, osjećala, stalno pitala kako je kako je. Nakon 20 dana smo odlučili da ćemo je odvest do bolnice i suprug ga je slika mobitelom, ona je znala da braco spava, al smo je željeli pripremiti na aparate i silne cijevi. Vozili smo se autom kad je ona upitala: MAMA KAD ĆU JA VIDIT TOMU, to je bila prilika za razgovor, pokazala sam joj sliku na mobitelu i pitala je dali zna tko je to, da mama to je moj Tomica pomica i krenula ga ljubiti. A zašto ima te cjevčice i flastere. Znaš braco je jako puno bolesni i tako diše i papa (koliko god da sam pokušala biti sabrana suze su same išle), Ja ga hoću viditi. I tako je bilo, sat vremena koliko je ona bila ispred njegova prozora njemu su se sve funkcije normalizirale, otkucaji srca tlak, čuo ju je, ja to znam. Kada je otišla prvo što je rekla mojoj sestri i njenom dečku: TETA ZNAŠ, MOJ BRACO ĆE TI UMRIJETI, VIŠE GA NIKAD NEĆU VIDITI. I bila je jako tužna. Taj dan sam i ja po prvi puta kad smo odlazili iz bolnice rekla mu ZBOGOM LJUBAVI. Tako je i bilo ujutro kada je moj suprug nazvao u bolnicu (malena je bila sa nama u krevetu) i pitao Šta nam je sada činiti, znala sam sve, samo sam se ustala (jer sam željela ispred nje ostati pribrana) i otišla u njegovu sobu, naš pas je čitavu noć i to vrijeme cvilio i ležao ispod njegova krevetića, nazvala sam oca da dođe po malenu i jedva izustila Tata mog Tome više nema. Otišli smo u bolnicu, gdje su svi čitavo vrijeme bili toliko divni prema nama, pitala san doktoricu kojoj su oči bile crvene od suza, mogu li ga primiti, jer ova tri tjedna nisam ga smila ni taknuti jer je tako loše bio. Još je bio topao, privila sam ga i samo Gospa i ona majka koja je držala svoje mrtvo dite zna kako mi se srce paralo, a u glavi mi tutnjilo,mog malenog više nema, zašto, što li sam skrivila Bože, prvi put da sam rekla Bože zašto on toliko je maleni. Suprug je cilo vrime bio tu, bili smo izgubljeni, povračalo mi se, vrištalo, nisam mogla disati od boli, nisam željela ići kući, nisam htjela sama sebi priznati da je to to, no moralo se. Moji roditelji su sve organizirali, a suprugova majka je već bila na putu za Zagreb.
Trebalo se pribrati i razmisliti kako reći malenoj. Kad smo stigli kući ona je spokojno spavala, neznajući ništa (jer smo svima rekli da ćemo joj mi reći), legli smo uz nju i njeno prvo pitanje čim se probudila je bilo TATA (prvi put da nije pitala mene) DI JE TOMA (kao da je znala), tada se suprug prvi pribrao i krenuo joj govoriti ZNAŠ DA JE BRACO BIO JAKO BOLESTAN I DA JE IMAO ZLOČESTU BAKTERIJICU (čitavo vrijeme smo joj govorili šta se dešava u bolnici) DOKTORI SU NAPRAVILI SVE DA MU POMOGNU NO ONA JE BILA JAKO JAKO ZLOČESTA I BRACO JE SADA MEĐU ANĐELIMA, tad je ona rekla ALI ON ĆE BITI DOBRO I PROBUDIT ĆE SE,DOĆI ĆE KUĆI (nije shvatila), suprug je rekao NE ANTEA BRACO VIŠE NIKADA NEĆE DOĆI KUĆI, ON JE UMRO, pogledala nas je i stala plakati (imala je samo 3 godine) i mi smo plakali i grlili se, to je trajalo neko vrijeme, a njena iduća reakcija me silno iznenadila, prišla mi je sjela u moje krilo te zagrlila i rekla MAMICE NEMOJ PLAKATI, RODIT ĆEŠ TI NAMA DRUGOGA TOMU. Idući dani su bili jako teški, ona je sve gledala i nije ništa razumila. Najteže je bilo to što smo ga sahranili na njegov 1 rođendan. Ona je izbjegavala njegovu sobu, naš stan, tražila je samo da bude vani il kod bake, izmjenila mu ime, a mi smo bili tkđ izgubljeni nismo znali kako, ona je stalno išla od jednog do drugog i postavila bi samo po jedno pitanje, dobila odgovor (mi smo gledali da budemo iskreni jedno prema drugom, tako da joj dajemo iste odgovore, da je nebunimo), ja sam bila na sedativima sve do nedjelje (6.5.) kada se desio preokret u mojoj glavi - zaspala sam pod sedativima u boravku i suprug me nikako nije mogao probuditi, ona je to čula i onako snena, bosa u spavačici krenula vikati TATA TATA ZAR JE I MAMA UMRLA, to mi je bilo kao hladan tuš, pljuska u lice,tog trenutka mi je kroz glavu proletilo Zar ti ona tako malo znači, nemaš prava, pogledaj je treba te i tog trena sam je zagrlila onakvu uplakanu, još se sva tresla i rekla joj LJUBE MAMINA, MAMA JE DOBRO, NEBOJ SE BITI ĆU UVIK TU UZ TEBE I ZA TEBE.
Tako je i bilo, od tog trena ona je centar mog svita. Krenula sam se boriti za nju i olakšati njoj gubitak, a tako sam pomogla i sebi, nama.
Sada sam opet trudna i trebam roditi sina u 5 mj., a naš Veliki Toma nas čuva..... MI IMAMO SVOG ANĐELA!!!!!!!!
Vrata raja ti otvori zame kontra tramuntane gdi je bolji svit...... Zauvik u našim srcima
LJUDI KAŽU DA VRIJEME ČINI SVOJE, TO NIJE ISTINA, VREMENOM SE SAMO NAUČIŠ ŽIVJETI SA BOLOM......
 |
|||
Reply With Quote
pocivaj u miru!
držite se i neka vam novi život kojeg nosiš unese radost u napaćena srca
sekici!!
)))
Originally Posted by Franka12
