već danima se dvoumim da li da napišem nešto ili ne...

dakle, ja sam perfekcionist. kod mene sve mora biti na svom mjestu, sve ima svoja pravila i sve mora biti uredno. sve mora biti barem blizu jako dobrog, što uključuje školu, vrtić, ponašanje, hranu, red, rad i disciplinu. ali to baš nije lako niti uvijek moguće. no, redom...

kad se rodilo treće djete, počela sma raditi. dakle u kući sam imala prvašića, četverogodišnjaka i jednogodišnju djevojčicu. i sve se stiglo i napravilo. svaki dan kuhani ručak koji je u stvari bio večera jer smo dolazili kući oko pola 6. bilo je sve očišćeno, opeglano, skuhano, pripremljeno, obavljen šoping,djeca su išla u šetnju i po mraku ako se drugačije nije stiglo. sve je u organizaciji. činjenica je da ja nisam imala vremena za sebe.
tada su se rodile i blizanke...
u kući drugašić, predškolac i jaaako znatiželjna i tvrdoglava dvogodišnjakinja...
ja sama, mm kod kuće koji tjedan...i moja mama koja je bolesna i to je radi njezinih potreba a ne mojih.
i dalje je sve skuhano i oprano, posloženo, obaveze izvršene...
cure će uskoro godinu dana, trećaš, prvašić i trogodišnjakinja, blizanke koje prohodavaju....
organizacija je sve u životu... ja navečer isplaniram čitav drugi dan... prođem u glavi sve obaveze, treninge, zahtjeve i sl. i napravim nekakav koncept... znam kad atko gdje mora biti i ostalo prilagođavam tome... svaki dan je kuhan ručak za sve, ručak za male cure (jer njima kuham još uvijek zasebno), obično bude i kolača ili palačinki ili muffina ili već nečeg za užinu/večeru.
ne zamaram se ako razbacaju igračke. pokupimo ih zajedno poslije igre. već su naučile bacati u kutiju (i istom brzinom ih vaditi ).
ručak može biti pola sata ranije ili sat kasnije. jedu same prstićima. čistim 1o min za njima, ali znam da će se za mjesec dva potpuno samostalno hraniti.
ne uspavljujemo se, naučili smo zaspati sami uz manje intervancije. spavamo kad smo umorni, doduše uvijek u približno isto vrijema.
šetnje su nam za sada u kolicima i svakodnevne, osim za jaako ružnog vremena, ponekad i dva puta.
ne reagiram na svaki plač, cendranje i sl. - često same prestanu, zaigraju se ili odustanu, kad vide da ne reagiram (naravno da prvo provjerim o čemu se radi i ima li potrebe za intervencijom).
sa sinovima vrlo često radim, uz sve to, razne projekte, plakate i sl.
učimo doma drugi jezik (njemački) uz engleski u školi.
treniraju nogomet, stariji i atletiku. stariji obično odlazi sam na trening bisiklom, mlađi je još ovisan o nama.
trogodišnjakinja je više doma nego u vrtiću. crta i piše slova (hijeroglife), obožava slikati (naravno vodenim bojama).
može se. bude kaos, ali kaos se da i pospremiti, posložiti ili preskočiti.
i tako ja "savršena" ponekad nemam savršenu kuću, ali imam "savršenu" obitelj.... (ako me kužite).
za mene nema da je nešto nemoguće.
može se dogoditi, ali to postaje nemoguće samo ako sam isprobala sve mogućnosti da postane moguće. tada ću (nevoljko) priznati da ta stvar, uz sav moj trud, nije moguća. i idemo dalje.
ali sve je moguće...

ah, jadan moj muž... on za to vrijeme radi ili ako je doma - čita knjigu....
ma, zezam se....
posveti se djeci koliko može i stigne. ali zato navečer kad oni legnu, a ja krenem u pohod na spremanje, pripreme i kuhanje, on čita knjigu....

drage moje, mi smo žene!
možemo sve što stvarno želimo!