Joj, ja sam s sinom imala puste ceremonije i protokole pri zaspivanju. Hoćeš kolica, pilates loptu, nosanje, ljuljuškanje, grebanje po madracu i ššššškanje, draganje, držanje za ručice,....been there, done that! Nikada nisam jedino isprobala "cry out" metodu. Iako sam često bila u društvu mama koje su mi oduševljeno pričale kako im dječica spavaju ko anđeli, bez njihove pomoći upravo zahvaljujući toj metodi...Nisam se jednostavno mogla zamisliti u toj ulozi. Previše bi me to plakanje uzrujalo, i mislim da bih krajem prve večeri imala čir na želucu od muke. To je, po meni, vrlo brutalno, i za dijete i za majku. I nikako ne nalikuje na nešto prirodno, instinktivno....Vrlo je grubo, neprirodno i umjetno. Automatski NE MOŽE biti nešto zdravo.
S kćeri, doduše, nemam toliku muku s uspavljivanjem jer smo ju od prvog dana stavljali u kinderbetić čim bi primjetili prve naznake pospanosti, i ona je nekako naučila da je kinderbetić mjesto za nananje, pa bi joj samo držali ručice dok ih ne opusti i ne zaspe, a zatim izašli iz prostorije. Znatno jednostavnije nego s sinom. Ali zato je sin tvrđe i duže spavao jednom kad se uspava, a ona...katastrofa po tom pitanju. Ali hej...ako ne platiš na drini, platiš na ćupriji To je to.