zivot u neboderu s malom bebom

[ina33]

Evo, baš ta susjeda, kao mi smo joj bili simpatični, otvarala mi se (čitaj, dosađivala mi kad me sretne) kako su joj susjedi iznad zagorčavali život bukom. Do tog nesretnog bušenja u 21.30 pa na dalje. Nitko nije reagirao, policiju ne bih nikada zvala, mene bi to uzrujalo. Pokucam ljubazno, dijete kmeči na rukama, oboje u piđamama, zalupi mi vrata pred nosom i ne pozdravlja više. Pa hajde ti više s ikim budi ljubazan, a ljubazna sam i dalje. Mada jedva čekam preseljenje u kućicu i da ne trpim zvuk hiltice ravno iznad glave. Upravo sada je bilo kratko kuckanje, dijete s eprobudilo, opet ga uspavljivala. Gotovo svaki dan, svaki.

Ta buši svaki dan od 21.30 pa do kad? Njena reakcija mi nije OK, ali možeš samo policiju zvati ili trpiti - i mene bi vjerojatno više nerviralo zvanje policije. Kao mjera level 2, možeš drugi put muža poslati, koji put na muško reagiraju (it's a man's world). Opet, po mom osjećaju nije OK vrtit niti mašinu od roba iza ponoći - barem ne centrifugu - iako, i ja sam koji put tome pribjegla kad bi bila vesela tinejdžerska ekipica u parkiću pa da si makar osiguram bijelu buku.

Imaš raznih ljudi, svakom bi smetali vriskovi, preglasna mjuza ili bušenje u ponoć, a neke kače i mašine (mislim, smetaju ih), a neki to doslovno ne bi čuli.

U svemu imaš neki kompromis... život u zgradi nosi neke pogodnosti, a druge ima mane... sve moraš sama sa sobom skockati što ti je važnije, što možeš. I prođe to doba uspavljivanja, sad ti je najteže.