mm je imao njemačkog ovčara. prekrasnog, dugodlakog. savršenog zdravlja iako je imao 13 godina. savršene kondicije. dobar, poslušan, pametan, zaigran, stalno u pokretu, imao je na raspolaganju 2000 kvadrata dvorišta.

i, onda je najednom postao agresivan.

bio je ogroman, j je bio maleni, imao je dvije i pol godine.
prvo je počeo režati na nas ukućane, kad mu nešto nije bilo pravo.
pa smo to opravdali.
pa je počeo režati na mm-a.
pa smo i to opravdali.
pa je mene ugrizao za nogu.
pa smo i to opravdali. nije vidio, ja sam mu došla odostraga, ovo-ono.

pa je krenuo na mm-a.

pa ga je mm odlučio uspavati.

strašno teško je to podnio. plakao i plakao. mjesecima.
iskreno, ja nisam. žao mi je bilo, s njim sam živjela tri godine. al zadnjih 6 mjeseci me bilo strah izaći van iz kuće i sve sam gledala jel dobre volje, ili nije, jel sam mu se javila il nisam, jel me vidi i čuje. kao da je on gazda u kući. u stvari, ne kao, nego je on i bio gazda u kući, a mi smo mu svi išli na živce. ne možeš tako živjeti. to nije normalno. ulog je bio previsok.

jel smo mogli bolje, drugačije - nemam pojma.
ali nismo.

i sad nam stiže štene.
a šta ja znam, evo i od mene veliki zagrljaj