Da se dopunim: generalno mi je dosta sistema da se roditelj u vrtiću stavlja pred gotovo rešenje.

Ništa od pet minuta individualnog razgovora sa roditeljem u pet rečenica: primetili smo da je vaš sin takav i takav, da li vam odgovara da sa njime radimo to i to tako i tako? Ili ipak ne biste to, nego nešto drugo?

Moja starija je umirala od dosade povremeno, ali, iako je vaspitačica primetila da dete tečno čita, trebalo joj je tri meseca i moj eksplicitni predlog da se doseti da joj ponudi da čita neke od knjiga koje beskorisno stoje na polici i zabranjene su deci da listaju...
Da ne pominjem da nam deca redovno dolaze iz vrtića i škole sa gomilom kojekakvih flajera za sve i svašta od škola jezika do sporta i NTC obuke NAKON što su već imali promotivni čas i gde su im već obećali kule i gradove. Pa onda zbunjeni roditelji koji pojma nemaju ubeđuju rasplakano dete da ne, nisu planirali da ga upišu na petu aktivnost nedeljno ma kako cool bila...
Ali od svih roditelja ja sam jedina kojoj taj pristup smeta.