Ja godinama nisam htjela čut za nogomet jer mi ga je bilo navrh glave u djetinjstvu! Starci su mi bili gastarbajteri, tata je igrao u Jugo-ligi u Njemačkoj i fakat je bio jako dobar
Ali sve se stalno vrtilo oko tog nogometa. I još smo kućni prijatelji s Prosinečkima pa se živo sjećam koliko puta sam morala glumiti da sam zaspala kako bi mama konačno počela drukat tatu pod rebra: Ajmo, stari, j...te nogomet, već ste sto puta gledali te jedne te iste Robijeve tekme, izanalizirali ste boga i vraga u njima.. vidi, dijete nam više ne može gledat, idemo doma!

Uglavnom, klonila sam se nogometa godinama ali sam ovog prvenstva i ja pokleknula. Ponijelo me prilično rano, još dok smo bili u grupi i gledam svaku tekmu s toliko žara da se ne mogu sebi načuditi. Ja ne volim nogomet!!! Ili? Ili krv ipak nije voda?

Biilo kako bilo....naši dečki su sjajni, čudesni! Od sveg srca im želim da natamburaju Francuze u nedjelju i da ostvare svoje snove! I da daju raji povoda za još par dana tuluma i lude sreće! Teško se živi, mnogima je svakodnevica siva i nevesela puna samo briga i problema. Zašto ne zgrabiti trenutak veselja kad su nam ga dečki servirali na tacni? Ajmo našiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!