Ovako nemojte "tješiti" parove koji se liječe od neplodnosti

[Mima]

Mislim da je pitanje a kaj vi čekate stvarno previše intimno.

[Nena-Jabuka]

Mislim da je pitanje a kaj vi čekate stvarno previše intimno.

Nikad nikoga nisam upitala to idiotsko pitanje jer me se ne tiče tko šta čeka ni koliko čeka i ne bih na taj način (s visoka, ono, šta vam je, šta se kilavite) upitala ni prijateljicu ni sestru, a kamoli nekog drugog. Zbog neugodnih ljudi i zabadala dobro je da ove stvari pišu, no nakon njih, i puno sličnih već napisanih - molila bih lijepo - a što se zapravp uopće smije reći i smije li se išta?

Dajte neke rečenice koje su poželjne i dozvoljene.

Kad je jedna od mojih najboljih frendica išla na MPO pričala je o tome i znam sve njezine muke i razočaranja, nikad nisam samoinicijativno započinjala ništa, pitala sam najtaktičnije koliko sam mogla ako bi ona sama počela pričati. Pazila sam na finese tipa da na roštiljanje ne zovem nečiju ženu koja je trenutno trudna jer je njoj od trudnica bilo mučno, tada dok je prolazila procese. I ja sam joj te molbe uvažavala pa te druge žene, ni krive ni dužne, ne bih zvala, da se ne sretnu.

Sad, čitajući dulje vrijeme što pišete na forumu, pazim ko da hodam po minskom polju pa muževog bratića ne pitam ništa, a znam da imaju problema i pouzdano znam da nisu baš upućeni u tematiku. Nisam rekla ni jednu jedinu riječ, a možda bih im i mogla štogod pomoći jer imam neke info (pa i preko vas) koje mislim da oni nemaju. Ali šutim. Da budem obzirna i da ih nehotice ne povrijedim.
Je li to dobro?

Znam da je puno više onih krajnje neinformiranih i skroz neobazrivih, koji lupetaju bezveze i stvarno ne misle ni na tuđu bol ni na tuđu intimu, ali ima i situacija kad se je jako teško staviti u poziciju drugih jer je taj drugi (s pravom) jako osjetljiv i čak i kad misliš da si rekao nešto neutralno, svejedno ćeš pogriješiti.

[krojachica]

Mislim da je pitanje a kaj vi čekate stvarno previše intimno.

Ovisi koga pitaš i kojim načinom.
Kao i u najvećem broju iznesenih slučajeva ovdje, javljam se sa primjerom koji će dovesti u pitanje gore rečeno.

Ja sam dugo čekala i nisam započinjala razgovor sa jednom rođakinjom, a ispalo je da ju je baš nešto u stilu
"a kaj vi čekate?" otvorilo i da smo iskreno i otvoreno počele razgovarati.
Imala sam filing da bi ona htjela razgovarati, a nikako da krene i uvijek smo u nekakvoj žurbi.
U jednom trenutku mi je postalo neiskreno šutiti o nečem očitom, a kad sam odlučila krenuti,
činilo mi se je bezbolnije krenuti sa "pretpostavkom" da oni svojevoljno čekaju.

Zapravo, sad kad pogledam, dosta često o tome razgovaram s ljudima oko sebe.
Možda je meni lakše o tome pričati jer sam na neki način "s obje strane".
Znam da nije isto, ali je također bolna sekundarna nepolodnost, s kojom se dosta ljudi susreće,
a meni je baš nekako lagano skliznuti u razgovor o tome pa se može reći da "svi ljudi koje poznajem" znaju
moje želje, mogućnosti i nemogućnosti, a i ja njihove.
Ne radi znatiželje, nego kad s nekim podijeliš takve stvari to postaje jedan put zbližavanja, a valjda i svojevrsna psihoterapija.

Najbitnije je u cijeloj priči upotrijebiti svoju intuiciju, osluškivati drugog i pustiti da nas vodi naša ljudskost
a ne naša znatiželja.