Briga o tesko bolesnim osobama.

[mitovski]

Novi Marof je s vremenom uređivan tako da nova krila izgledaju vrlo pristojno. Ne znam jesu li u zadnjih 5-6 godina još nešto preuredili.

Kad je moj tata poslan tamo isto su bila nova krila koja su se plaćala tada cca 3500 kn i bila su puna i čekalo se mjesto i to je stvarno pristojno izgledalo.
Ovo ostalo je bilo kao bolnica iz 1. svjetakog rata i skrb je bila nikakva. Ni danas, 10 godina od toga još uvijek mi te slike ne izlaze iz glave.

[Tanči]

Kad je moj tata poslan tamo isto su bila nova krila koja su se plaćala tada cca 3500 kn i bila su puna i čekalo se mjesto i to je stvarno pristojno izgledalo.
Ovo ostalo je bilo kao bolnica iz 1. svjetakog rata i skrb je bila nikakva. Ni danas, 10 godina od toga još uvijek mi te slike ne izlaze iz glave.

Upravo tako.
Moj deda, Zagorec je jedno kraće vrijeme tamo ležao nakon neke operacije i to je bilo strašno.
U subotu smo mama i ja došle u posjetu, a on je ležao prljav u krvavoj i zasranoj posteljini i pidžami.
Rekao je da je to tako tri dana, a cimeri su potvrdili.
Mi smo ga izvukle iz kreveta i odvele u kupaonu, oprale, obrijale, a ja sam po hodnicima lutala i nisam naišla na nikoga od osoblja. Baš nikoga.
Onda sam krenula tražiti posteljinu po ormarima i na kraju i našla.
Bila je poderana, ali čista i to sam nekako složila na krevet.
Mi smo provele tamo cca tri sata i da nitko od osoblja nije ni prošao hodnikom. Nigdje nikoga. Doslovno nikoga.
Prestrašno nešto.
I sad ostavi nepokretno starče na takvom mjestu i razmišljaj hoće li ležati u fekalijama danima.

[mitovski]

Upravo tako.
Moj deda, Zagorec je jedno kraće vrijeme tamo ležao nakon neke operacije i to je bilo strašno.
U subotu smo mama i ja došle u posjetu, a on je ležao prljav u krvavoj i zasranoj posteljini i pidžami.
Rekao je da je to tako tri dana, a cimeri su potvrdili.
Mi smo ga izvukle iz kreveta i odvele u kupaonu, oprale, obrijale, a ja sam po hodnicima lutala i nisam naišla na nikoga od osoblja. Baš nikoga.
Onda sam krenula tražiti posteljinu po ormarima i na kraju i našla.
Bila je poderana, ali čista i to sam nekako složila na krevet.
Mi smo provele tamo cca tri sata i da nitko od osoblja nije ni prošao hodnikom. Nigdje nikoga. Doslovno nikoga.
Prestrašno nešto.
I sad ostavi nepokretno starče na takvom mjestu i razmišljaj hoće li ležati u fekalijama danima.

Upravo to! Još bi nekako čovjek i progutao stanje bolnice, ali skrb nikakva, nema je. Ja sam isto tatu nalazila prljavog u strašnom stanju i brisala ga i prala. Djelatnika ili nije bilo ili su bili potpuno nezainteresirani. Kopali amo rukama i nogama da ga premjestimo. Mislim da je prošlo cca 8 dana. Taman smo našli gdje da ga smjestimo i dan prije smrti dođemo k njemu, ja ga poljubim i vidim da gori i tražim i tražim sestru, doktora i konačno nađem i pitam jel to tata ima temperaturu, a ona kaže nemam pojima i viče drugoj sestri npr. Marijaaa ajde vidi kaže kćer or xy da ima temperaturu. Imao je 40. Tada sam rekla mami da tata neće jutro dočekati i tako je bilo.
Dakle, možda se promijenilo, ali nikada više nikoga svog tamo ne bih poslala. Svakako ako bi to bila opcija ne bih više vjerovala na riječ nego bih otišla prvo na svoje oči vidjeti.
Jako je teško kad ti tako u bolnici za teško bolesnu osobu kažu da ju otpuštaju i pitaju te kud s njom i ti se u 2-3 dana moraš snaći.
Meni je dugo trebalo da ai oprostim što je tata tamo proveo svojih zadnjih 8 dana, ali imala sam tada doma dijete od 4mj i mamu bolesnu od Alzheimera. Ne znam kako bih još vodila brigu o njemu nepokretnom i na sondi. Oprostila sam si, ali te slike su ostale.