Možda ovo nije tema niti za ovaj post, niti za ovaj forum, al jednostavno imam potrebu ,,pričati,, s nekim. Pročitala sam u par gore napisanih postova ima žena koje mlade ostale udovice i zanima me kako im život izgleda par godina kasnije... Ja u prvih par godina nisam uopće imala želju izaći, drugi muškarac mi nije padao na pamet. Sad su cure već velike, imaju svoje društvo, svoj život, tako da mnoge večeri provedem sama gledajući TV ili čitajući, al moram priznati da mi samoća s vremenom sve teže pada..
Zaokupirala sam se sa jako puno stvari. Imam puno hobija, društveno sam jako aktivna i ljudima sa strane moj život izgleda sve samo ne dosadan, al ja sam došla u fazu da u ničemu od toga ne uživam.. ja samo razmišljam kako ću opet večeras leći u prazan krevet, kako ću sutra sama ići na neki pir, doći ću kod kumova na feštu i jedina biti solo od 20 prisutnih, gledam fotografije na FB i mislim se jeli moja prijateljica svjesna koliko je sretna što je sa svojim mužem opet na snijegu, na kavi, u šetnji...
Pokušala sam pričati sa svojom sestrom o tome. Njen stav je ja bih bila sretna da si ti sretna i da imaš nekoga kad ti to tako puno znači, al nisi sama, imaš cure i budi Bogu zahvalna na tome i na zdravlju.. Sve to stoji.. sa svim se slažem. Al zašto me tako u grudima steže od pomisli kako sam sama skoro čitav svoj život. Od pomisli da će tako i ostati... Očajna sam